U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić - Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca Č.M. iz A., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz Č., protiv tužene Republike Srbije – Osnovno javno tužilaštvo u Požegi, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, iz Beograda, Odeljenje u Užicu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 642/14 od 17.07.2014. godine, u sednici održanoj 30.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 642/14 od 17.07.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P1 986/12 od 03.12.2013. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu u periodu od 01.01.2010. do 17.09.2012. godine isplati iznos od ukupno 1.508.701,41 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu u periodu od 01.01.2010. do 17.09.2012. godine isplati novčane iznose veće od dosuđenih u stavu prvom izreke, a do traženih iznosa bliže određenih u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 220.473,05 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Gž1 642/14 od 17.07.2014. godine, žalbu tužene je usvojio i preinačio presudu Osnovnog suda u Požegi P1 986/12 od 03.12.2013. godine, u stavovima prvom i trećem izreke, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete u visini neisplaćene zarade u periodu od 01.01.2010. do 17.09.2012. godine isplati ukupan iznos od 1.508.701,41 dinar, sa zakonskom zateznm kamatom na svaki mesečni iznos od dospeća pa do isplate i tužilac obavezan da tuženoj isplati 66.000,00 dinara na ime troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. i člana 403. stav 2. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao funkciju zamenika javnog tužioca u Požegi do 31.12.2009. godine, kada mu je funkcija prestala na osnovu odluke Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca od 17.12.2009. godine. Prigovor tužioca protiv navedene odluke odbijen je odlukom Državnog veća tužilaca od 04.08.2011. godine. Odlukom Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi od 01.02.2010. godine, tužiocu je priznato pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci, u visini koju je imao u trenutku prestanka funkcije, a rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi od 29.07.2010. godine, pravo na naknadu plate mu je produženo i to za period od 01.07.2010. godine do donošenja odluke Ustavnog suda o ustavnoj žalbi tužioca podnetoj protiv odluke Državnog veća tužilaca od 04.08.2011. godine. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije od 24.07.2012. godine, usvojena je ustavna žalba tužioca i poništena je odluke Državnog veća tužilaca od 04.08.2011. godine a tužilac je odlukom od 17.09.2012. godine, u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda, izabran za zamenika Osnovnog javnog tužioca u Požegi. Međutim, tužilac je udaljen sa te funkcije rešenjem Osnovnog javnog tužioca u Požegi od 10.10.2012. godine sve do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se protiv njega vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u predmetu K Po1 br. 80/11 i istim rešenjem mu je utvrđena naknada u visini od 1/3 zarade. Presudom Višeg suda u Beogradu K. Po1 267/10 od 02.12.2010. godine, tužilac je oglašen krivim i kažnjen za krivično delo primanja mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 2. KZ RS, zbog radnje krivičnog dela koja je izvršena pre odluke DVT-a donete 17.12.2009. godine. Tužiocu je izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja poziva u oblasti pravosuđa u trajanju od pet godina. Kada je krivična presuda postala pravnosnažna, tužiocu je prestala funkcija zamenika javnog tužioca, odlukom Državnog veća tužilaca od 14.06.2013. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo odnosno odredbe člana 164. Zakona o radu i člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da tužena nije odgovorna, niti u obavezi da tužiocu naknadi štetu u vidu neisplaćene plate, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada štete koju je tužilac pretrpeo u vidu neisplaćene plate za period od 01.01.2010. do 17.09.2012. godine. Zahtev za naknadu štete tužilac zasniva na krivici tužene (čl.154. Zakona o obligacionim odnosima). Da bi tužena bila odgovorana za nastalu štetu po osnovu krivice moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: da je šteta nastala protivpravnom radnjom ili propuštanjem tužene i da postoji uzročna veza između izvršene radnje i pretpostavljene štete. Dakle, uslov za građansko-pravnu odgovornost po osnovu krivice je da je šteta nastala kao posledica određene radnje i propuštanja štetnika.

U parničnom postupku sud je u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. To podrazumeva da je parnični sud vezan i za postojanje izvršene radnje koja predstavlja radnju krivičnog dela i odgovornošću štetnika upravo za tu radnju.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac pravnosnažnom presudom u krivičnom postupku osuđen i kažnjen kaznom zatvora, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru od 05.05. 2010. do 12.12.2010. godine (period na koji se odnosi deo tužbenog zahteva) i uz izricanje sporedne kazne zbog izvršenog krivičnog dela primanja mita od trećeg lica. Tužilac je kao službeno lice, zamenik opštinskog javnog tužioca, zahtevao i primao poklon i obećanje poklona, da bi u okviru svog službenog ovlašćenja, izvršio službenu radnju koju bi inače morao izvršiti. Radnja krivičnog dela je izvršena pre donošenja odluke DVT – a od 17.12.2009. godine o neizboru tužioca za vršenje javne funkcije.

Na ovaj način, tužilac je svojim ponašanjem grubo povredio ugled svoje javne funkcije i lični ugled, što je objektivno dovelo do teškog narušavanja poverenja javnosti u javno tužilaštvo i što ga čini nedostojnim za ovu funkciju.

Izostanak posebne odluke Državnog veća tužilaca o utvrđivanju razloga za razrešenje, kao osnova za pokretanje postupka za razrešenje i osnova za donošenje odluke o razrešenju, u smislu člana 7. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“ br. 101/10), ne dovodi do građansko-pravne odgovornosti tužene za štetu.

Na osnovu izloženog i revizijski sud smatra da protivpravna radnja tužioca sa elementima krivičnog dela, koja je izvršena pre donošenja odluke od strane ovlašćenog organa o njegovom neizboru na javno-tužilačku funkciju, isključuje odgovornost i obavezu tužene da tužiocu naknadi štetu u ovom slučaju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.