Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacoini sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca ne ukazuje se na druge konkretne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 13.05.2009. godine objavio oglas radi prijema u radni odnos na poslovima inspektora ... . Tužilac je kao nezaposleno lice podneo prijavu na oglas dana 14.05.2009. godine. U prijavi je bila vidljiva njegova promena prezimena od dotadašnjeg AA1 u prezime AA. Od ukupno 15 prijavljenih kandidata tuženi je Odlukom od 04.06.2009. godine izabrao, a potom rešenjem od 30.06.2009. godine primio u radni odnos BB iz ... . Po tužbi drugog kandidata VV, doneta je pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Lebanu, kojom je poništena ta odluka i naloženo tuženom da izvrši ponovni izbor kandidata. Tuženi je potom u postupku izvršenja doneo Odluku o izboru kandidata VV, na radno mesto inspektor ... . Po tužbi tužioca radi poništaja odluke o izboru navedenog kandidata, poništena je navedena odluka tužene i tužena je trebalo da donese novu odluku. Tužena je ponovo donela Odluku o izboru kandidata VV, ali je navedena odluka po tužbi tužioca poništena presudom Osnovnog suda u Lebanu P1 76/15 od 31.05.2016. godine. Nakon toga, tužena je poništila oglas za prijem u radni odnos inspektora ... ali su i te odluke tužene poništene po tužbi tužioca. Nakon toga doneta je Odluka o izboru tužioca dana 19.06.2017. godine na radno mesto inspektor za ... i ... inspektor. Tužilac je primljen u radni odnos kod tužene 01.08.2017. godine, sa probnim radom od šest meseci. Tužilac je pre ovog postupka vodio postupak protiv tužene radi utvrđenja diskriminacije u postupku izbora kandidata po pomenutom oglasu, navodeći tada nezaposlenost kao lično svojstvo po kome je diskriminisan. Taj tužbeni zahtev tužioca pravnosnažno je odbijen, a Vrhovni kasacioni sud je svojom presudom Rev2 315/19 od 19.09.2019. godine odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude donete u tom postupku.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi utvrđuju da tužilac nije učinio verovatnim da je prema njemu izvršen akt diskriminacije po osnovu etničkog porekla kao ličnog svojstva. Tužena je imala diskreciono pravo da izabere kandidata sa kojim će zasnovati radni odnos, a eventualne nepravilnosti i nezakonitosti u sprovođenju postupka mogle su biti i bile su ispitivane pred nadležnim sudovima. Drugostepeni sud je stanovišta da tužilac nije imao prednost pri zapošljavanju jer član 44. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti predviđa da nezaposleno lice ima prednost u odnosu na lice koje traži promenu zaposlenja u postupku posredovanja u zapošljavanju, pa ne postoji obaveza poslodavca da prilikom izbora kandidata po objavljenom konkursu na kome učestvuje više lica da prednost kandidatu koji je nezaposlen. Kako nije utvrđeno diskriminatorsko postupanje prema tužiocu niti osnov diskriminacije, tužbeni zahtev tužioca je pravnosnažno odbijen.

Vrhovni kasacioni sud prihvata izneto pravno stanovište nižestepenih sudova.

Diskriminacija koja uživa sudsku zaštitu u smislu odredbe člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, jeste takvo postupanje kojim se pravi neopravdana razlika ili nejednako postupanje u odnosu na lice ili grupe lica, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, koje se zasniva na nekom ličnom svojstvu poput rase, boje kože, državljanstva, nacionalne pripadnosti i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. U oblasti rada i zapošljavanja, zabrana diskriminacije je posebno propisana odredbom člana 16. stav 1. istog zakona, tako što je zabranjeno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanja pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Shodno stavu 2. te odredbe, zaštitu od diskriminacije uživa i lice koje traži posao. Zabranu diskriminacije zaposlenih i lica koja traže zaposlenje predviđa i član 18. Zakona o radu.

Da bi određeno lice uživalo, odnosno ostvarilu zaštitu od diskriminacije, potrebno je da se u postupku utvrdi neposredna diskriminacija, odnosno da se učini verovatnim da je prema tom licu izvršen akt diskriminacije. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izvršila akt diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti tužioca, koju je tužilac naveo kao lično svojstvo po kom je diskriminisan u postupku izbora kandidata na radno mesto inspektor ... . Činjenica da tužena nije odabrala tužioca za to radno mesto, te da ni nakon poništaja prethodnih odluka o izboru drugih kandidata nije birala tužioca sve do donošenja Odluke o izboru tužioca dana 19.06.2017. godine, ne podrazumeva sama po sebi da je tužilac na taj način bio diskriminisan. Da bi postojalo diskriminatorsko postupanje, potrebno je da postoji i određeno lično svojstvo kao osnov diskriminacije zbog kog se u odnosu na to lice postupa drugačije, odnosno da se zbog tog ličnog svojstva narušavaju jednake mogućnosti tog lica u odnosu na druga lica za zasnivanje radnog odnosa. U toku postupka nije utvrđeno da je samo tužilac ispunjavao uslove za raspisano radno mesto, niti da je imao prednost koja je nužno nalagala njegov izbor. U prilog navedenom zaključku govori i okolnost da ni sam tužilac nije siguran koji je osnov za njegovu diskriminaciju, pa je najpre podneo tužbu da se utvrdi da je diskriminisan kao nezaposleno lice (koji zahtev je pravnosnažno odbijen), a potom u ovom postupku kao osnov diskriminacije navodi svoje etničko poreklo. Diskriminacija tužioca po osnovu njegove nacionalne pripadnosti, odnosno etničkog porekla, nije dokazana, niti učinjena verovatnom u ovom postupku. Osim činjenice da je tužilac uz prijavu podneo i dokument o promeni njegovog prezimena AA1 u prezime AA, nema nikakvih konkretnih pokazatelja da je tužilac zbog svog etničkog porekla stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale kandidate. Imajući navedeno u vidu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac u toku postupka nije dokazao da je prema njemu izvršen akt diskriminacije, niti je utvrđen osnov diskriminacije.

Revizijom tužioca osporava se pravilna primena materijalnog prava u pobijanoj drugostepenoj presudi. Revident ističe da je teret dokazivanja da postupanje tuženog nije bilo motivisano ličnim svojstvima tužioca bio na tuženom, u skladu sa odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Ističe da su sve odluke o izboru kandidata koje je tuženi doneo u periodu od raspisivanja oglasa do konačnog izbora tužioca 2017. godine bile nezakonite. Stanovište je revidenta da tužba za utvrđenje diskriminacije nije vremenski ograničena, pa nije od uticaja kada je tužilac ukazao na lično svojstvo po kom je diskriminisan.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata iznete revizijske navode tužioca. Teret dokazivanja da usled akta diskriminacije nije došlo do povrede načela jednakosti je na tuženom samo ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, u skladu sa odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije. U konkretnom slučaju, kako to pravilno utvrđuju nižestepeni sudovi, tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izvršila akt diskriminacije prema njemu. Činjenica da su prethodne odluke o izboru kandidata koje je tužena donela bile nezakonite cenjene su u sudskim postupcima koji su vođeni tim povodom. Tužiocu je na taj način pružena zaštita u pogledu njegovih prava. To međutim ne znači da je tužilac na taj način bio diskriminisan, naročito ne po osnovu etničkog porekla, u kom smeru tužilac nije pružio nikakve dokaze. Tačno je da tužba za utvrđenje diskriminacije nije vremenski ograničena. Međutim, okolnost da je tužilac u prvom sudskom postupku za utvrđenje dikriminacije naveo nezaposlenost kao lično svojstvo po osnovu koga je diskriminisan, a potom u ovom postupku etničko poreklo, upućuje na opravdan zaključak nižestepenih sudova da ni sam tužilac nema jasan stav o tome po kom osnovu je diskriminisan, što utoliko manje čini verovatnim da je bio diskriminisan. Diskriminatorsko postupanje mora biti utvrđeno na objektivan način, da bi se po tom osnovu mogla ostvariti sudska zaštita.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužicoa kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić