Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednik veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vitomir Žunić advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ A.D. ..., čiji je punomoćnik Branislav Grujić advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, zaštite od diskriminacije i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3529/16 od 19.12.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 03.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3529/16 od 19.12.2016. godine - dela drugog stava izreke, u pogledu odluke o ništavosti člana 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa od 02.09.2010. godine.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3529/16 od 19.12.2016. godine u prvom stavu, delu drugog i trećem stavu izreke - u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, i u tom delu predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužilje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 17/2016 od 29.09.2016. godine, stavom prvim izreke, utvrđena je ništavost člana 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa broj ... od 02.09.2010. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je tuženi postupao diskriminatorski prema njoj tako što joj nije isplatio iznos koji joj pripada na ime godišnjeg bonusa za jednak rad jednake vrednosti, za razliku od uporednog radnika kod tuženog, i da se obaveže tuženi da u roku od osam dana isplati tužilji neto iznos od 15.204,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2011. godine do isplate i naknadi joj troškove postupka. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3529/16 od 19.12.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 17/2016 od 29.09.2016. godine u odbijajućem delu isplate godišnjeg bonusa, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev po tom osnovu i tuženi obavezan da isplati tužilji iznos od 10.136,00 dinara sa zateznom kamatom od 01.04.2011. godine do isplate u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijene su žalbe stranaka i presuda u preostalom usvajajućem i odbijajućem delu, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, kojom se drugostepena presuda pobija i u delu za utvrđenje ništavosti člana 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa od 09.02.2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog u tom delu nije dozvoljena.

Tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti označenog sporazuma o prestanku radnog odnosa, u kojem je izražena saglasnost stranaka da je uplatom iznosa iz članova 2. i 3. tog sporazuma poslodavac izvršio sve svoje obaveze prema zaposlenom i da zaposleni nema druga postojeća, uslovna ili potencijalna potraživanja prema poslodavcu, tužilja je istakla u tužbi od 15.11.2013. godine. U podnetoj tužbi vrednost predmeta spora označena je iznosom 15.000,00 dinara. Od tužilje je 10.10.2016. godine zahtevano da plati sudsku taksu za prvostepenu presudu u iznosu od 2.508,00 dinara.

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Označenim tužbenim zahtevom tužilja ne traži utvrđenje ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa u celosti, već samo jedne njegove odredbe kojom se u suštini odrekla svojih potraživanja (postojećih, uslovnih ili potencijalnih) prema tuženom. Zbog toga se dozvoljenost revizije tuženog, u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu o tom tužiljinom zahtevu, ne može ceniti na osnovu posebne odredbe člana 441. ZPP već kao o imovinskopravnom zahtevu iz radnog odnosa.

Noveliranom odredbom člana 403. ZPP, koja se primenjuje na postupke započete po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 74/13) koji nisu okončani pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14), revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta spora označena u tužbi na iznos od 15.000,00 dinara, određena u skladu sa članom 33. stav 2. ZPP, očigledno ne prelazi označenu dinarsku protivvrednost merodavnu za ocenu dozvoljenosti revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz ovih razloga, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji - u pogledu odluke o novčanom potraživanju tužilje, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, radni odnos tužilje prestao je 31.08.2010. godine na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa od 02.09.2010. godine zaključenog sa tuženim, na njen zahtev i u skladu sa članom 8. tačka 1. tačka 1. ugovora o privatizaciji tuženog od 24.12.2008. godine i članova 7, 19, 20. i 21. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Navedenim Socijalnim programom predviđena je obaveza tuženog da će za vreme njegovog važenja (do 31.12.2012. godine) poštovati sva prava zaposlenih utvrđena Kolektivnim ugovorom i drugim opštim aktima koji su na dan zaključenja Socijalnog programa bili na snazi kod tuženog (član 5), kao i da će zaposlenima svake godine, po završnom računu, isplaćivati zaradu iz dobiti - profita u visini od najmanje 10% od iste, ostvarene po godišnjem obračunu, a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu zarada (član 10). U to vreme na snazi je bio Kolektivni ugovor za BB A.D. ... („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 12/07 i 14/08), kojim je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu ili prihod od kapitala iz dobiti ostvarene po godišnjem računu, da se učešće zarade ili prihoda od kapitala iz ostvarene dobiti utvrđuje odlukom nadležnog organa, s`tim što ne može biti manja od 10% od iznosa ostvarene dobiti, kao i da je učešće zaposlenog u raspodeli dela dobiti srazmerno učešću njegove zarade u godišnjem fondu zarada u preduzeću (član 56). Ovaj kolektivni ugovor kod tuženog primenjivao se do 09.05.2011. godine. Odlukom Upravnog odbora tuženog od 27.07.2011. godine, dobit iskazana u bilansu uspeha za 2010. godinu raspodeliće se na pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina i iskazanih u bilansu stanja tuženog na dan 31.12.2010. godine. Između reprezentativnih sindikata i tuženog - poslodavca zaključen je 11.02.2011. godine Sporazum o uvođenju godišnjeg bonusa za zaposlene u BB A.D. ..., u cilju unapređenja radne efikasnosti kod zaposlenih i utvrđenja modela nagrađivanja zaposlenih, kojim je predviđeno da se obaveza poslodavca iz člana 10. Socijalnog programa i člana 56. Kolektivnog ugovora za 2010. godinu isplaćuje u 2011. godini u vidu godišnjih bonusa. Po tom sporazumu pravo na godišnji bonus ostvaruju zaposleni u BB A.D. ... nakon namanje tri meseca radnog odnosa u kompaniji u 2010. godini, a ostali proporcionalno vremenu provedenom na radu u toj godini. Pravo na godišnji bonus zaposleni ostvaruju bez obzira na poslovni rezultat na kraju fiskalne godine, osim onih zaposlenih koji u toku kalendarske godine napuste kompaniju na svoju inicijativu, u formi otkaza radnog odnosa poslodavcu, ili dobiju otkaz zbog povrede radne obaveze. Svim zaposlenima koji ostvaruju to pravo, isplata će biti izvršena u martu 2011. godine. Tuženi nije isplatio godišnji bonus (premiju) tužilji za 2010. godinu. Uporednom radniku VV tuženi je 21.03.2011. godine isplatio godišnju premiju - bonus u neto iznosu od 15.204,21 dinar.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio zahtev tužilje za isplatu novčanog potraživanja po osnovu bonusa za 2010. godinu, sa obrazloženjem da je tužilji radni odnos kod tuženog prestao pre potpisivanja Sporazuma od 11.02.2011. godine, tako da ona u vreme kada je vršena njegova isplata nije imala status zaposlenog kod tuženog.

Drugostepeni sud je, odlučujući o tužiljinoj žalbi, delimično preinačio odluku o tom tužbenom zahtevu. Po nalaženju tog suda, obaveza tuženog na isplatu bonusa po odredbama Sporazuma od 11.02.2011. godine nastala je u 2010. godini, a iz samog teksta Sporazuma proizilazi da tužilja ima pravo na isplatu po tom osnovu jer je tokom 2010. godine bila u radnom odnosu kod tuženog duže od tri meseca, i radni odnos joj nije prestao iz razloga predviđenih sporazumom zbog kojih bi to pravo izgubila. Zbog toga drugostepeni sud ne prihvata tumačenje pojma „zaposleni“ iz Sporazuma koje je dao nižestepeni sud, i tužilji je dosudio traženo novčano potraživanje u iznosu koji je srazmeran vremenu provedenom na radu kod tuženog u 2010. godini.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno prilikom odlučivanja o tužiljinom novčanom zahtevu, i da zato činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tuženi je tokom postupka istakao prigovor zastarelosti tužiljinog novčanog potraživanja. O istaknutom prigovoru drugostepeni sud se u pobijanoj presudi, kojom je delimično preinačio presudu prvostepenog suda i obavezao tuženog na isplatu traženog novčanog potraživanja u određenom iznosu, nije izjašnjavao što znači da nije primenio član 196. Zakona o radu. Usled toga je došlo i do propusta u utvrđenju činjenica bitnih za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti tužiljinog potraživanja.

Iz ovih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, u tom delu predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužilje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će odlučiti o žalbi tužilje na odluku nižestepenog suda da odbije tužbeni zahtev za naplatu novčanog potraživanja, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava o zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa, merodavnog za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti, ali i drugih materijalnopravnih odredbi na koje se poziva tuženi osporavajući tokom postupka tužiljino pravo na isplatu bonusa za 2010. godinu.

Ukinuta je i odluka drugostepenog suda o troškovima postupka jer zavisi od ishoda postupka po žalbi protiv odluke o glavnoj stvari.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić