Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku. Tužioci su na reviziju pismeno odgovorili.

Rešenjem R4 48/15 od 06.08.2015. godine Apelacioni sud u Beogradu predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, izraženu u priloženim presudama Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, da se revizija tuženog smatra izuzetno dozvoljenom, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 72/11, 49/13 – US i 74/13 - US), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme do oktobra 2011. godine kada im je radni odnos prestao na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa uz isplatu jednokratne stimulativne naknade, zaključenih po konkursu Fonda za dodelu finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Navedeni sporazumi zaključeni su sa tužiocima LJ.Đ., D.J. i Z.G. 11.10.2011. godine, a sa tužiljama D.Ž. i S.D. 14.10.2011. godine. Tužiocima su isplaćeni novčani iznosi po navedenim sporazumima o prestanku radnog odnosa kod tuženog. Odlukom generalnog direktora tuženog broj 118668/1 od 23.04.2012. godine koja je doneta na osnovu odluke Skupštine akcionara broj 117294/5 od 20.04.2012. godine predviđeno je pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2011. godinu i određeno da to pravo imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2011. godini, a kojima je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja ove odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Tužioci su u toku 2011. godine bili zaposleni kod tuženog s obzirom da im je radni odnos prestao 31.10.2011. godine. Visina isplate po osnovu učešća u dobiti među strankama nije bila sporna, a utvrđena je na osnovu izveštaja tuženog broj 190480/1 od 28.06.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca, a drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca pa je primenom člana 394. tačka 4. ZPP presudu prvostepenog suda preinačio i tužbeni zahtev tužilaca usvojio. Nalaženje je drugostepenog suda da tužioci nisu mogli biti isključeni iz ostvarivanja prava na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2011. godinu, u kojoj godini su radili i ostvarivali zaradu, samo zbog ostvarnog prava na jednokratnu isplatu za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, s obzirom da su time dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene, suprotno odredbama članova 19. stav 2. i 20. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Naime, učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, primenom člana 14. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05...), može se utvrditi ugovorom o radu ili odlukom poslodavca u skladu sa zakonom i opštim aktom, što znači da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca. Ovo pravo utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom nadležnog organa što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Na osnovu ovlašćenja iz člana 4. Kolektivnog ugovora tuženog, Skupština akcionara tuženog je na predlog upravnog odbora, a u skladu sa finansijskim izveštajem, utvrdila politiku dobiti za 2011. godinu, na osnovu čega je generalni direktor tuženog, odlukom od 23.04.2012. godine utvrdio da pravo na isplatu dobiti imaju zaposleni koji su u radnom odnosu na dan donošenja odluke i zaposleni kojima je prestao radni odnos po osnovu ispunjenja uslova za odlazak u penziju, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda za stimulaciju dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Kolektivnim ugovorom tuženog, u skladu sa članom 14. Zakona o radu, tuženom je kao poslodavcu, priznato pravo na utvrđivanje učešća zaposlenih u dobiti ostvarnoj u poslovnoj godini, pa je generalni direktor tuženog, na osnovu odluke Skupštine akcionara, imao pravo na utvrđivanje kruga lica – zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća. Isključivanje prava na učešće u dobiti za 2011. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa, ne predstavlja diskriminaciju tih zaposlenih. Naime, tužioci i ostali zaposleni kod tuženog, ne nalaze se u istoj činjenično-pravnoj situaciji, s obzirom da jednokratna stimulativna naknada nije isplaćena i zaposlenima koji su ostali u radnom odnosu kod tuženog, pa se ne može govoriti o diskriminaciji tužilaca u smislu člana 19. stav 2. i 20. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, već bi upravo ostali zaposleni bili dovedeni u neravnopravan položaj kada bi tužiocima bila isplaćena i dobit za 2011. godinu i jednokratna stimulativna naknada.

Imajući u vidu da je odluka generalnog direktora tuženog od 23.04.2012. godine doneta u postupku i na osnovu ovlašćenja predviđenih odredbama Kolektivnog ugovora i Zakona o radu, te da prilikom utvrđivanja kruga zaposlenih koji imaju pravo na dobit, tužioci nisu diskriminisani u odnosu na ostale zaposlene kojima je to pravo priznato, drugostepena odluka kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava, pa je stoga primenom člana 416. stav 1. ZPP presuda Apelacionog suda u Beogradu preinačena, tako što je žalba tužilaca odbijena kao neosnovana i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1975/12 od 04.04.2013. godine potvrđena u stavu I izreke, kao i u stavu II izreke jer tužioci, s obzirom da nisu uspeli u sporu nemaju pravo na naknadu troškova parničnog postupika.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.