Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Isputujući pobijanu presudu, u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničom stanju,, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod „Trace PZP“ d.o.o. Vranje od 07.01.2015. godine. U periodu pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog bio je u radnom odnosu kod Preduzeća za puteve „Vranje” a.d. u stečaju od 28.01.2008. godine sve do postupka otvaranja stečaja nad ovim preduzećem. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 25/2012 od 29.03.2012. godine, otvoren je stečajni postupak nad Preduzećem za puteve „Vranje” a.d. Vranje. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato tuženom ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom, koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine, obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi, radi namirenja stečajnih poverilaca. Takođe, stečajni upravnik je svim zaposlenima, pa i tužiocu, otkazao ugovor o radu 06.01.2015. godine, shodno odredbi člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Rešenjem Agencije za privredne registre od 29.01.2015. godine usvojena je registraciona prijava promene podataka kod Preduzeća za puteve „Vranje” u stečaju, sa sedištem u Vranju, tako što je upisano „Trace PZP“ Vranje d.o.o. Vranje. Dana 02.08.2018. godine, izvršena je statusna promena pripajanja privrednih društava „Trace PZP“ Vranje d.o.o. i „Trace PZP“ a.d. Niš i promenjeno ime u „Trace Srbija“ a.d. Niš. Tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog „Trace PZP“ Vranje d.o.o. Vranje zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme i zasnovao radni odnos dana 07.01.2015. godine. U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje uvećanu zaradu po osnovu minulog rada u toku trajanja radnog odnosa kod tuženog, a za period od 01.03.2017. godine do 23.11.2018. godine, pozivajući se na odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, a na osnovu članstva PZP Vranje i tuženog u Udruženju„Putar“.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS, br. 3/2015, 14/2018), jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo iz razloga što nakon prodaje stečajnog dužnika jeste došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa proizlazi da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je tužilac zasnovao radni odnos, te iz ovih razloga tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca (minuli rad).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11), propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog Zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.

S obzirom na navedene norme, u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo iz razloga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika.

Pravilno je i osnovano ukazivanje revizije da tužilac ne može da zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva na odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora iz razloga koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju. Iz ovih razloga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.

Iz navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka sadržana u stavu trećem izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi prvostepenog parničnog postupka u ukupnom iznosu od 30.000,00 dinara, i to za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, za pristup i zastupanje tuženog od strane punomoćnika advokata na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara (15.000,00 dinara) i za pristup punomoćnika advokata na dva neodržana ročišta u iznosu od po 4.500,00 dinara (9.000,00 dinara). Na dosuđeni iznos troškova prvostepenog postupka tuženom primenom čl. 277. i 324. ZOO pripada zakonska zatezna kamata od izvršnosti presude do isplate. Tuženom pripada i pravo na nknadu troškova žalbenog i revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 48.312,00 dinara, i to za sastav žalbe iznos od 12.000,00 dinara i sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata, kao i troškovi sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.616,00 dinara (5.232,00 dinara), za reviziju u iznosu od 5.232,00 dinara i za odluku po reviziji u iznosu od 7.848,00 dinara, prema Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić