U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca P.J. iz sela M., čiji su punomoćnici M.M. i M.D.-M., advokati iz L., protiv tuženog Lovačkog udruženja D.G. u P., koga zastupa D.M., advokat iz L., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2426/14 od 23.07.2014. godine, u sednici održanoj 21.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2426/14 od 23.07.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 2426/14 od 23.07.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 2176/2010 od 07.03.2014. godine, u utvrđujućem delu stava 1. izreke, u obavezujućem delu stava 3. izreke i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka iz stava 6. izreke. Tim delom prvostepene presude utvrđeno je da je tužilac kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme u periodu od 01.02.2005. do 05.08.2008. godine, a tuženi obavezan da mu isplati razliku između visine isplaćene zarade do visine minimalne zarade za period od 01.01.2006. do 29.02.2008. godine. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu isplati 3.600,00 dinara po osnovu stimulativnog dela zarade – nagrade prema visini naplaćene novčane kazne po osnovu podnetih disciplinskih prijava sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 106.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. navedenog člana, jer je pobijana presuda jasna, sadrži sve razloge o bitnim činjenicama i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kog tuženog Lovačkog društva po osnovu pet zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, obavljao poslove lovočuvara od 03.09.2004. godine do 01.02.2005. godine, a iste poslove nastavio je da obavlja sve do 05.08.2008. godine, bez zaključenog bilo kakvog ugovora. Tada je tuženi po raspisanom konkursu za radno mesto na kome je tužilac radio izabrao drugog kandidata, sa kojim je zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme počev od 23.03.2008. godine. Za period od 01.01.2006. do 29.02.2008. godine tužiocu je isplaćivana naknada za rad ispod propisane minimalne zarade, a razlika između isplaćenih iznosa i iznosa koji predstavljaju propisanu minimalnu zaradu je 13.772,85 dinara. Tužiocu nije isplaćena nagrada u iznosu od 3.600,00 dinara na ime naplaćenih kazni izrečenih u disciplinskim postupcima protiv članova Društva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužilac u periodu od 01.02.2005. do 05.08.2008. godine bio u radnom odnosu a tuženog obavezali da mu isplati razliku između isplaćene naknade zarade do visine minimalne zarade za traženi period u iznosu od 13.772,85 dinara i po osnovu stimulativnog dela zarade – nagrade prema visini naplaćene novčane kazne po osnovu podnetih disciplinskih prijava iznos od 3.600,00 dinara. Za svoje odluke dali su razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Naime, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 32. stav 2. Zakona o radu, budući da između poslodavca i zaposlenog nije zaključen ugovor u pisanom obliku propustom poslodavca, a da je tužilac na radu proveo vreme od 01.02.2005. do 05.08.2008. godine bez zaključenog bilo kog ugovora.

Prema članu 197. Zakona o radu, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Obavljanje tih poslova zakon tretira kao rad van radnog odnosa, koji ne može prerasti u radni odnos.

Naime, tužilac je bio angažovan na obavljanju poslova trajnog karaktera koji su aktima tuženog sistematizovani i čiji karakter ukazuje da se ne radi o privremenim i povremenim poslovima, pa tuženi neosnovano u reviziji ističe da poslovi koje je tužilac obavljao predstavljaju rad van radnog odnosa koji ne može prerasti u radni odnos.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.