U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gavra Dimitrijević, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO iz ..., čiji je punomoćnik Milan Gucunja, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanju na rad i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1175/17 od 30.05.2017. godine, u sednici održanoj 24.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1175/17 od 30.05.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1729/2016 od 28.03.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog od 08.04.2015. godine broj … o otkazu ugovora o radu tužioca broj … od 19.09.2014. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i da mu isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate, kao i da tužiocu naknadi štetu u visini zarade, naknade zarade i drugih primanja koje bi ostvario počev od 01.04.2016. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do isplate, pa sve do vraćanja tužioca na posao, kao i da uplati tužiocu pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 08.04.2015. godine pa do vraćanja tužioca na rad. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 191.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od obaveze plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1175/17 od 30.05.2017. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1729/16 od 28.03.2017. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje da je pobijanom presudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, međutim, to nije relevantno, jer u smislu člana 407. ZPP revizija ne može da se izjavi zbog ove povrede ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 19.09.2014. godine i obavljao je poslove „manipulant u konvertingu“. Na osnovu usmenog dogovora sa poslodavcem tužilac je za vreme trajanja godišnjeg odmora, došao na rad 16.11.2014. godine radi ispomoći zbog nedostatka radnika. U toku tog radnog dana tužilac je radio svoje poslove - upravljao ručnim viljuškarem i oko 12.00 sati zamenica menadžera VV je primetila da se tužilac ne ponaša na uobičajen način, već se ponašao čudno, drugačije od ostalih radnika, nesigurno je hodao, pa je posumnjala da je u alkoholisanom stanju. Zbog toga je Služba obezbeđenja izvršila alkotestiranje tužioca aparatom „dreger“ koji je registrovao da tužilac ima količinu od 1,68 mg/ml alkohola. O izvršenoj kontroli je sačinjen zapisnik u kome je konstatovano da je tužilac prihvatio da se podvrgne alkotestiranju, da je alkotest aparat registrovao 1,68 mg/ml, ali da tužilac nije prihvatio rezultat alkotestiranja, pa je odbio da potpiše zapisnik i potom je napustio pogon tuženog. Tužiocu je tuženi 17.03.2015. godine dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Spornim rešenjem tuženog od 08.04.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog toga što nije poštovao radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca i to Pravilnikom o zabrani i načinu utvrđivanja alkoholisanosti i upotrebe opojnih sredstava kod poslodavca od 31.01.2013. godine, te da je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, s obzirom da narušava tehnološku, organizacionu i radnu disciplinu i prevazilazi okvire standarda prihvatljivog ponašanja kod poslodavca. Zarada koju bi tužilac ostvario kod tuženog u periodu od 08.04.2015. godine do 31.12.2016. godine da mu nije prestao radni odnos iznosi 797.031,34 dinara. Na osnovu nalaza veštaka neuropsihijatra dr Gordane Mišić Pavkov utvrđeno je da količina alkohola od 1,68 mg/ml predstavlja srednji stepen alkoholisanosti i označava se kao faza inkoordinacije u kojoj se dejstvo alkohola ispoljava u psihičkoj sferi, oblasti čula i motornoj sferi, zbog čega su kod tužioca postojale smetnje u oblasti psihofizičkih funkcija, čula i motorike, koje su bile od bitnog uticaja na tužiočevu sposobnost obavljanja poslova u koje spadaju radni zadaci i obaveze koje je obavljao.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili član 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), kada su odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 08.04.2015. godine i vraćanje na rad, kao i za naknadu štete u vidu izgubljene zarade.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to: zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla. Dolazak na rad pod dejstvom alkohola i konzumiranje alkohola za vreme rada u svim poslovnim prostorijama poslodavca, kao i u fabričkom krugu, smatra se nepoštovanjem radne discipline na osnovu člana 13. Pravilnika o zabrani i načinu utvrđivanja alkoholisanosti i upotrebe opojnih sredstava tuženog od 31.01.2013. godine.

Za postojanje otkaznog razloga iz člana 179. stav 3. Zakona o radu, potrebno je da postoji radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne discipline i krivica zaposlenog, a u odnosu na slučaj nepoštovanja radne disciline iz tačke 4. navedenog člana relevantne su okolnosti da je zaposleni došao na rad pod dejstvom alkohola ili da je konzumirao alkohol u toku radnog vremena i da je to imalo ili moglo da ima uticaj na obavljanje posla. U konkretnom slučaju kod tužioca je 16.11.2014. godine za vreme rada utvrđena akutna alkoholisanost od 1,68 mg/ml u postupku alkotestiranja koji je sproveden u skladu sa pravilima propisanim Pravilnikom o zabrani i načinu utvrđivanja alkoholisanosti i upotrebe opojnih sredstava, pa kako je medicinskim veštačenjem utvrđeno da su zbog navedene količine alkohola postojale smetnje u oblasti psihičkih funkcija, čula i motorike tužioca, to je imalo uticaja na obavljanje njegovih poslova (upravljanje viljuškarom – transport materijala i gotovih proizvoda), zbog čega je Vrhovni kasacioni sud našao da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos pravilno je odbijen zahtev za vraćanje na rad i naknadu štete na osnovu člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu.

Revizijskim navodima se u pretežnim delu ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza – iskaza svedoka i veštaka, zatim na pogrešnu odluku suda o dokaznim predlozima i drugo, čime se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije relevantno, imajući u vidu da se utvrđeno činjenično stanje u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne može pobijati revizijom, odnosno pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog. Osim toga, revizijski sud je našao da su neosnovani ostali navodi kojima se ukazuje da tužilac nije mogao povrediti radnu disciplinu, jer se kritičnog dana 16.11.2014. godine nalazio na godišnjem odmoru, zatim da se količina alkohola u krvi utvrđuje isključivo laboratorijskom analizom krvi i da tužilac nije narušio proces rada. Naime, tužilac je prema rešenju od 20.10.2014. godine bio na godišnjem odmoru od 04.11.2014. godine do 18.11.2014. godine, međutim, tuženi ga je pozvao da radi i tužilac je pristao, pa se 16.11.2014. godine nije nalazio na godišnjem odmoru već je radio, a za vreme rada zaposleni je dužan da izvršava svoje radne obaveze i poštuje radnu disciplinu. Kontrola alkoholisanosti zaposlenih je deo organizacije rada poslodavaca, pa oni imaju pravo da to pitanje urede opštim aktom i da na osnovu njega postupaju, što je tuženi uradio Pravilnikom o zabrani i načinu utvrđivanja alkoholisanosti i upotrebe opojnih sredstava od 31.01.2013. godine (članom 6. je predviđeno da se kontrola alkoholisanosti vrši upotrebom alkotest aparata). Činjenica da li je tužilac 16.11.2014. godine narušio proces rada nije odlučujuća za ocenu zakonitosti spornog rešenja od 08.04.2015. godine, jer nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu ne zahteva postojanje te kvalifikatorne okolnosti.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, jer nije uspeo u postupku, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić