.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2116/2021
31.03.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... čiji je punomoćnik Bojana Vučković advokat iz ..., protiv tuženog Doma učenika srednjih škola u Leskovcu, čiji je punomoćnik Ilija Petrušić advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž1 1287/2020 od 30.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 31.03.2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE rešenje Apelacionog suda u Nišu Gž1 1287/2020 od 30.03.2021. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 154/2018 od 23.05.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 438 od 23.03.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 38.380,00 dinara.
Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 1287/2020 od 30.03.2021. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 154/18 od 23.05.2018. godine i odbačena tužba tužioca od 28.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 60.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno podneo reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu odluku, na osnovu člana 408. u vezi 420.stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je dana 20.01.2011. godine imenovan za v.d. direktora, a u martu 2012. godine po konkursu izabran je za direktora tuženog. Ovu funkciju obavljao je do 18.11.2015. godine, kada je smenjen sa dužnosti pre isteka mandata, nakon čega je obavljao poslove ... i ... samostalne delatnosti. U periodu dok je tužilac bio direktor tuženog, zaposlena BB je Višem sudu u Leskovcu podnela tužbu protiv tuženog zbog mobinga. U tom postupku doneta je presuda P1 16/14 od 25.12.2015. godine kojom je utvrđeno da je tužilja trpela zlostavljanje na radu od strane odgovornog lica tuženog – ovde tužioca, pa je tuženi obavezan da joj nadoknadi nematerijalnu štetu od 70.000,00 dinara, da o svom trošku ovu presudu objavi u dnevnom listu „Večernje novosti“, kao i da joj nadoknadi troškove postupka u od 115.400,00 dinara. Tuženi nije izjavio žalbu protiv ove presude, pa je ista postala pravnosnažna i izvršna. Povodom pokrenutog disciplinskog postuka protiv tužioca, u vezi događaja utvrđenog navedenom presudom, tuženi je 17.03.2016. godine doneo Odluku o obrazovanju komisije za naknadu štete. Komisija je 21.03.2016. godine utvrdila ukupnu štetu u visini od 343.842,00 dinara (iznos nematerijalne štete i troškovi postupka koji su presudom dosuđeni BB, troškovi zastupanja tuženog od strane advokata u postupku pred višim sudom, kao i troškovi objavljivanja presude u dnevnom listu), a direktor tuženog je 23.03.2016. godnie doneo pobijano rešenje kojim je obavezao tužioca da navedeni iznos uplati na račun tuženog u roku od 45 dana, uz upozorenje da će u slučaju nepostupanja podneti tužbu sudu radi naplate ove štete. Tužilac navedeni iznos nije uplatio tuženom, niti je naplata izvršena obustavama od zarade, već je tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari radi poništaja rešenja direktora tuženog od 23.03.2016. godine. Tuženi je tužbu za naknadu štete po istom rešenju podneo sudu 10.08.2017. godine.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio pobijano rešenje tuženog nalazeći da je bilo propusta u postupku njegovog donošenja.
Drugostepeni sud je smatrao da se primenom člana 123. stav 1. Zakona o radu odluka poslodavca o odgovornosti i visini štete koju mu je zaposleni naneo, a koja je konačna u prvom stepnu, ne može sprovesti bez saglasnosti zaposlenog, zbog čega ne može biti ni predmet sudske zaštite, a da je postupak utvrđivanja odgovornosti od strane poslodavca samo procesna pretpostavka za ostvarivanje sudske zaštite ako se naknada štete ne ostvari sa odredbom člana 163. stav 5. Zakona. S obzirom da tuženi nije doneo odluku suprotno članu 123. stav 1. Zakona o radu, odnosno nije vršio obustavu zarade tužiocu radi naplate utvrđene štete (jer za to nije imao pristanak tužioca), već je pokrenuo spor radi naknade štete po tom osnovu, u smislu člana 163. stav 6. Zakona, drugostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari – radi poništaja rešenja direktora tuženog od 23.03.2016. godine. Iz tih razloga je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.
Tužilac je tužbom u ovoj pravnoj stvari tražio da se poništi rešenje direktora tuženog od 23.03.2016. godine, kojim je utvrđena njegova odgovronost za štetu koju je tuženi pretrpeo povodom spora u kome je doneta presuda P1 16/14 od 25.12.2015. godine, te kojim je obavezan da tuženom naknadi štetu u visini od 343.842,00 dinara.
U skladu sa ovlašćenjem iz člana 163. stav 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05....75/14), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, tuženi je kao poslodavac vodio postupak za utvrđenje postojanja štete, njene visine, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje. Međutim, u skladu sa odredbom člana 195. stav 1. ZPP, zaposleni može pokrenuti spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno neko njegovo pravo, pri čemu pravni interes za pokretanje i vođenje parnice radi sudske zaštite postoji kada se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a otklanjanje ove neizvesnosti – opravdanom.
Shodno navedenom, a imajući u vidu i da pobijano rešenje predstavlja pravni osnov za naknadu štete tuženom, ukoliko tužilac smatra da je tim rešenjem povređeno neko njegovo pravo on ima pravni interes i može sudu podneti tužbu radi njegovog poništaja jer je samim zakonom predviđen njegov procesno pravni interes za podnošenje takvog zahteva, bez obzira što je ovo rešenje konačno u prvom stepenu (kako to nalazi drugostepeni sud) i bez obzira na mogućnost utvrđivanja štete i u sudskom postupku koji se vodi po tužbi ovde tuženog protiv ovde tužioca radi naknade štete iz istog događaja.
Kako drugostepeni sud pogrešno zaključuje o nepostojanju pravnog interesa za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je pobijanom odlukom pogrešno odbačena tužba za poništaj rešenja, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. ZPP.
U ponovnom postupku, drugostepeni sud će ceniti navode iz žalbe koji su od uticaja na pravilnost i zakonitost prvostepene presude a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
