U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Branke Dražić, Danijele Nikolić i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz …, BB i VV oboje iz … i GG iz …, čiji je punomoćnik Goran Zečević advokat iz …, protiv tuženog DD iz …, čiji je punomoćnik Strahinja Davidov advokat iz …, radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 367/2018 od 10.04.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 26.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 367/2018 od 10.04.2018. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 367/2018 od 10.04.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2197/2015 od 22.11.2017. godine u delu kojim su odbijeni zahtevi tužilaca i odlučeno o troškovima postupka, i u tom delu predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 367/2018 od 10.04.2018. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2197/2015 od 22.11.2017. godine, delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca AA, VV i GG i tuženi obavezan da ovim tužiocima isplati novčane iznose na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za rad po smenama u određenim vremenskim periodima, a u preostalom delu tužbeni zahtev ovih tužilaca je odbijen, dok je tužbeni zahtev tužilje BB odbijen u celosti; odbačena je tužba u delu kojim su tužioci tražili utvrđenje ništavosti odredbi ugovora o radu i aneksa ugovora o radu; obavezan tuženi da nadoknadi tužiocima AA, VV i GG troškove postupka u iznosu od 148.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate; obavezana tužilja BB da nadoknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 88.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate; odbijen zahtev tužilaca AA, VV i GG za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 367/2018 od 10.04.2018. godine, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2197/2015 od 22.11.2017. godine tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 88.500,00 dinara sa zahtevanom zakonskom zateznom kamatom i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora; žalba tuženog u preostalom delu, a žalba tužilaca u celosti odbijene i navedena prvostepena presuda potvrđena u preostalom delu; odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su, sa pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju ispunjeni su uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (ZPP), tako da je revizija tužilaca predviđena tim članom (posebna revizija) dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava, i zato odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, jer su sudovi nadležni da u parničnom postupku sude radne sporove. Neosnovano se revizijom tužilaca ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka predviđenih članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Postupak u ovom sporu nije okončan nekom od presuda navedenih u članu 374. stav 2. tačka 6. ZPP, da bi mogla postojati označena bitna povreda odredaba parničnog postupka. Ne postoje ni bitne povrede parničnog postupka iz tačaka 8, 10 i 11. stava 2. tog člana, jer nema povrede prava stranaka da u ovom postupku slobodno upotrebljavaju svoj jezik i pismo, o tužbenom zahtevu ranije nije doneta pravnosnažna presuda niti je zaključeno sudsko poravnanje, a nema ni povrede načela javnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog i u spornom periodu od 27.02.2011. godine do 31.12.2013. godine obavljali su poslove za koje su zaključili ugovore o radu. Tužioci AA, VV i GG su radili u dve, odnosno tri smene, dok je tužilja AA radila samo u prvoj smeni. U označenom periodu kod tuženog je bio u primeni Kolektivni ugovor iz maja 2010. godine, koji se primenjivao do 24.12.2012. godine. Odredbama tog Kolektivnog ugovora regulisane su osnovna zarada i najniži koeficijent za svaku grupu tipičnih poslova, za koje je, pored osnovne zarade utvrđen i njen varijabilni deo u vidu raspona mogućih bodova koje poslodavac može da odredi zaposlenom na osnovu svoje ocene ukupnih mesečnih rezultata rada i odnosa zaposlenog prema radu. Pregledom platnog sistema kod tuženog svi poslovi su razvrstani u 11 grupa i za svaku grupu poslova predviđena je najniža zahtevana vrsta i stepen stručne spreme, najniži koeficijent, početni broj bodova i varijabilni deo startne zarade. Za poslove koje su tužioci obavljali tražena je srednja stručna sprema i njihovi poslovi su razvrstani u IV grupu poslova sa najnižim koeficijentom 1,60 i početnim brojem bodova od 430, te rasponom bodova od 430 do 661. Kolektivnim ugovorom kod tuženog previđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dan praznika koji je neradni dan u visini od 110% od osnovice, za rad noću i u smenama (ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade) u visini od 26% od osnovice, za prekovremeni rad u visini od 26% od osnovice i za minuli rad od 0,5% od osnovice za svaku punu godinu rada. Tuženi je u spornom periodu obračunavao i isplaćivao zaradu u skladu sa ugovorom o radu i svojim Kolektivnim ugovorom, osim uvećane zarade za rad u smenama, već je po tom osnovu primenjivao niži procenat od 10% za uvećanje zarade samo za časove rada u drugoj smeni. Za vreme važenja Kolektivnog ugovora kod tuženog zaključen je Posebni granski kolektivni ugovor za metalsku industriju Srbije (u daljem tekstu: Granski kolektivni ugovor), koji je u odnosu na tuženog bio na snazi od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine. U periodu važenja Granskog kolektivnog ugovora tuženi ga nije primenjivao, pa zato zaradu zaposlenima nije obračunavao u skladu sa njim. Veštačenjem je utvrđena razlika između zarade koja je tužiocima isplaćivana po osnovu njihovih ugovora o radu i Kolektivnog ugovora kod tuženog i zarade koja bi im pripadala po odredbama Granskog kolektivnog ugovora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbacili tužbu u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti pojedinih odredbi ugovora o radu i njihovih aneksa, jer je podneta po proteku roka iz člana 195. Zakona o radu. Tužbene zahteve za naplatu novčanog potraživanja sudovi su delimično usvojili - za neplaćenu uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama, a odbili u preostalom delu. Po nalaženju sudova tuženi nije uskladio svoj Kolektivni ugovor sa Granskim kolektivnim ugovorom, čija neposredna primena nije moguća jer bi to predstavljalo orijentaciono svrstavanje tužilaca u određenu grupu zanimanja i platni koeficijent koji ne odgovara stvarnom stanju.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno kada je delimično odbijen njihov tužbeni zahtev.

Prema članu 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05), opšti i posebni kolektivni ugovor primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca - učesnika kolektivnog ugovora. Navedenim zakonom propisano je i: da ministar može odlučiti da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca - učesnika kolektivnog ugovora (član 257. stav 1); da se, na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca, može odlučiti da se kolektivni ugovor iz člana 257. tog zakona u delu koji se odnosi na zarade i naknade zarada ne primenjuje na pojedine poslodavce i udruženja poslodavaca (član 258. stav 1); da poslodavac, odnosno udruženje poslodavaca mogu da podnesu zahtev za izuzimanje od primene kolektivnog ugovora sa proširenim dejstvom ako zbog finansijsko-poslovnih rezultata nisu u mogućnosti da primene kolektivni ugovor, s`tim što su dužni da uz takav zahtev dostave dokaze o razlozima za izuzimanje od primene kolektivnog ugovora sa proširenim dejstvom (član 258. stav 2. i 3); da odluku o izuzimanju od primene kolektivnog ugovora donosi ministar, po pribavljenom mišljenju socijalno-ekonomskog Saveta (član 259).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, Granski kolektivni ugovor je u konkretnoj situaciji morao biti neposredno primenjen, bez obzira što tuženi nije uskladio odredbe svog kolektivnog ugovora sa njegovim odredbama, jer zaposleni ne može trpeti štetne posledice takvog propusta svog poslodavca, niti poslodavac može izvlačiti korist iz činjenice da pojedinačni kolektivni ugovor nije usklađen sa Posebnim (granskim) kolektivnim ugovorom koji hijerarhijski ima jaču pravnu snagu.

U konkretnom slučaju, veštak je izvršio usklađivanje koeficijenata za isplatu zarade, pa se zato ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da bi primena Granskog kolektivnog ugovora predstavljala orijentaciono svrstavanje tužilaca u određenu grupu zanimanja i platni koeficijent koji ne odgovara pravnom stanju. Međutim, zbog pogrešne primene prava i zaključka sudova da prilikom obračuna zarade tuženi nije bio u obavezi da neposredno primenjuje Granski kolektivni ugovor, izostala je ocena pravilnosti izvršenog usklađivanja (tuženi je imao primedbe na način razvrstavanja tužilaca, smatrajući da treba poći od poslova koje su obavljali, a ne od stepena njihovog obrazovanja).

Kako od ove činjenice zavisi visina iznosa koji bi tuženi bio u obavezi da isplati, pravilnost primenjenog materijalnog prava nije mogla biti ispitana, zbog čega su nižestepene presude morale biti ukinute u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, utvrditi činjenice koje su bitne za pravilnu primenu materijalnog prava i doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu revizija tužilaca nije osnovana jer je tužba za utvrđenje ništavosti pojedinih odredbi ugovora o radu podneta po proteku roka iz člana 195. Zakona o radu, pa je zato primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić