U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Mladenović, advokat iz ..., protiv tužene Francuske škole, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Uroš Žigić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2683/18 od 11.12.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 2683/18 od 13.03.2020. godine, u sednici održanoj 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane revizije stranaka izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2683/18 od 11.12.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 2683/18 od 13.03.2020. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1359/16 od 16.03.2018. godine, stavom prvim izreke, priznato je svojstvo stranke tuženoj Francuskoj školi u Beogradu. Stavom drugim izreke, dopušteno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužilje od 31.08.2009. godine i 19.02.2015. godine dodavanjem još zahteva uz postojeći zahtev za poništaj odluke. Stavom trećim izreke, poništena je odluka tužene od 02.07.2008. godine o otkazu ugovora o radu tužilji, koji je zaključen 20.10.2004. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koje je obavljala pre donošenja odluke o otkazu ugovora o radu, odnosno na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu stečenih radom. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi štetu u vidu izgubljene zarade za period od 02.07.2008. godine do 30.11.2017. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima izraženim u evrima, u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže označeno u ovom stavu izreke i da na te iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje RF PIO, doprinose za zdravstveno osiguranje RFZZO i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi štetu u vidu svih drugih primanja iz radnog odnosa i to na ime prekovremenih časova, usavršavanja, seminara u inostranstvu, ekskurzija, organizovanih školskih izlazaka i dodatne nastave, do 30.11.2017. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima izraženim u evrima u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do konačne isplate, kako je to bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom sedmim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 01.12.2017. godine pa do vraćanja na rad, kao i da na mesečne iznose zarade za ovaj period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje RF PIO, doprinose službi za zapošljavanje, i da joj naknadi za ovaj period štetu u visini svih drugih primanja iz radnog odnosa i to na ime prekovremenih časova, usavršavanja seminara u inostranstvu, ekskurzija, organizovanja školskih izlazaka i dodatne nastave, nastavnih sednica i nadgledanja ispita male mature. Stavom osmim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 1.095.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2683/18 od 11.12.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 2683/18 od 13.03.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i u delu stava četvrtog izreke, kojim je odlučeno o vraćanju na rad, u stavu petom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke i odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete u visini svih drugih primanja iz radnog odnosa i to na ime prekovremenih časova, usavršavanja, seminara u inostranstvu, ekskurzija, organizovanih školskih izlazaka i dodatne nastave, naknadnih sednica i nadgledanja ispita male mature za period od 02.07.2008. godine do 30.11.2017. godine isplati pojedinačne mesečne iznose izražene u evrima u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu stava četvrtog izreke kojim je tužena obavezana da tužilju rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu i tužba u tom delu odbačena. Stavom četvrtim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1359/16 od 27.04.2018. godine. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 87.000,00 dinara, dok je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile revizije i to tužilja protiv odluke sadržane u stavu drugom, trećem i petom izreke, a tužena protiv odluke sadržane u stavu prvom izreke, iz svih zakonom propisanih razloga.

Stranke su dale odgovore na revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da revizije stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu po godine, na radnom mestu profesora ... i ... . Stranke su ugovor zaključile na dve godine, s tim da se isti obnavlja prećutno svaki put po njegovom isteku. Članom 3. stavom 3. ugovoreno je da je nedeljni fond 18 školskih časova, tj. puno radno vreme, a stavom 4. da će zaposleni dobijati mesečnu neto platu u iznosu od 960 evra, povećanu eventualno za 23 evra po detetu koje izdržava do navršenja punoletstva istog, a svaka promena plate biće predmet aneksa ugovora. Članom 5. da svaka od stranaka može da prekine ugovor u svakom trenutku uz prethodnu najavu od 3 meseca, da ovaj ugovor može biti raskinut od strane poslodavca bez najave u slučaju teške greške, a da je odlazak u penziju fiksiran , najkasnije sa 65 godina. Članom 6. ugovoreno je da se zaposleni obavezuje na profesionalnu diskreciju za sve što je vezano za činjenice, informacije, predmete i dokumente sa kojima je upoznat u toku obavljanja svojih funkcija, u toku trajanja njegovog posla u Francuskoj školi do njegovog isteka neograničeno za svagda, a da svaki izostanak od ovih obaveza smatraće se teškom greškom zaposlenog. Članom 7. ugovoreno je da svako neslaganje koje se može izroditi iz predstavljenog ugovora se predaje sudu posle iscrpljivanja svih mogućnosti za sporazumno rešenje. Tužena je dopisom od 02.07.2008. godine obavestila tužilju da su se sa njom sastali 01.07. u školi da bi se podsetili na činjenice da je tužilja 21.04.2008. godine, pre nego što je prethodno obavestila svoju direktorku gimnazije, išla mimo hijerarhijskog reda i kontaktirala direktno direktora gimnazije Francuske škole u Berlinu putem imejla na dan polaganja ispita iz predmeta „...“ za francusku maturu, da zbog stvari koje su joj zamerene i koje se smatraju kao teška greška, kao i profesionalna greška, shodno ugovoru o radu, da je informiše da od 02. juna 2008. godine da se stavlja kraj na ugovor o radu, i da od tog datuma ne čini više deo osoblja Francuske škole u Beogradu. Izvođenjem dokaza veštačenjem utvrđena je visina izgubljene zarade za period od 02.07.2008. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, kao i visina svih drugih primanja iz radnog odnosa.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, s obzirom da su utvrdili da tužena ima svojstvo pravnog lica, a samim tim i stranačku sposobnost, usvojili zahtev tužilje za poništaj odluke tužene od 02.07.2008. godine, jer su smatrali da se odluka tužene sačinjena u formi dopisa od 02.07.2008. godine ne može smatrati zakonitim otkazom ugovora o radu, zbog nedostatka kako obaveznih elemenata iz člana 193. Zakona o radu, tako i zbog nedostatka upozorenja iz člana 180. istog zakona, i da samim tim i odredba člana 5. tačka 2. ugovora o radu, kojom je ugovoreno da se bez najave može prekinuti radni odnos zbog teške greške, u ovom slučaju je bez dejstva, sa kojih razloga je obavezana tužena da tužilju vrati na rad i raspodeli na poslove koje je obavljala pre donošenja odluke o otkazu ugovora o radu i da tužilji naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 02.07.2008. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, primenom člana 179, 180, 191. i 193. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,) važećeg u vreme otkaza i primenom člana 154. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije tužene, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je potvrdio prvostepenu u delu kojim je usvojen zahtev tužilje, poništena odluka tužene od 02.07.2008. godine, obavezana tužena da tužilju vrati na rad i naknadi joj štetu u visini izgubljene zarade za period od 02.07.2008. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, kao i da na mesečne iznose zarade za ovaj period uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Suprotno navodima revizije tužilje, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 01.12.2017. godine pa do vraćanja na rad i da joj za taj period uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, i kada je preinačio prvostepenu presudu u stavu šestom izreke i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi štetu u visini svih drugih primanja iz radnog odnosa.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužena ima svojstvo pravnog lica, a samim tim i stranačku sposobnost, s obzirom da tužena radi u skladu sa Agencijom za francusko obrazovanje u inostranstvu (AEFE) od 04.03.1986. godine i da je deo velike mreže francuskih škola u inostranstvu.

U ovom slučaju radi se o radnom sporu, pa je shodno članu 20. tačka 19. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („ Službeni list SFRJ“, br. 43 od 23.jula1982, 72 od 3.decembra1982. – ispravka, „Službeni list SRJ“, br. 46 od 4.oktobra1996, „Službeni glasnik RS“, br. 46 od 2.juna 2006. - dr. Zakon), merodavno pravo Republike Srbije, jer je tužilja radila na teritoriji Republike Srbije. S obzirom da tužena nije strana obrazovna ustanova, jer u vreme kada je doneta osporena odluka nije imala odobrenje nadležnog ministarstva, to se u ovom slučaju ne primenjuje Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/4, 79/05), već Zakon o radu. Naime članom 40. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se primenjivao u vreme kada je doneta osporena odluka, bilo je propisano da ustanovu može da osnuje strano pravno ili fizičko lice radi ostvarivanja programa obrazovanja i vaspitanja koji nisu doneti na osnovu ovog zakona, ako je program propisan u inostranstvu, ako ispunjava uslove iz člana 33. stav 1 tač. 3) do 5) i st. 2 i 3. ovog zakona i dobije odobrenje Ministarstva. Kako iz obaveštenja Ministarstva prosvete, odnosno Ministarstva prosvete i nauke sledi da se tužena ne nalazi u sistemu obrazovanja Republike Srbije i da se ne može smatrati ni stranom obrazovnom ustanovom, jer u vreme nastanka spornog odnosa nije imala odobrenje Ministarstva, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužena nije strana ustanova i da se u ovom slučaju primenjuje Zakon o radu.

Članom 179. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05), koji se primenjivao u vreme kada je tužilji bio otkazan ugovor o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Članom 180. stav 1. istog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljena upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Članom 193. stav 1. Zakona o radu, propisano je da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona.

Povreda radne obaveze, koja je tužilji stavljena na teret dopisom od 02.07.2008. godine, koji su nižestepeni sudovi pravilno smatrali rešenjem o otkazu 20.10.2004. godine, kao i da u tom slučaju ugovor može biti raskinut od strane poslodavca bez najave. Tužena pre nego što je obavestila tužilju da joj otkazuje ugovor o radu nije tužilju pisanim putem upozorila na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a što je bila zakonska obaveza tužene i što je bilo od uticaja na mogućnost tužilje da, na delotvoran način, iznese svoju odbranu. Naime, upozorenje poslodavca, kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih članom 179. tačka 2) Zakona o radu (tužilji je otkazan ugovor o radu, jer je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu), a u skladu sa članom 7. ratifikovane Konvencije MOR broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (Zakon o ratifikaciji objavljen u Službenom listu SFRJ broj 4/84), ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje, što nije formalnost u postupku otkazivanja ugovora o radu, već se upozorenjem zaposlenom stavlja do znanja da postoje okolnosti koje, prema shvatanju poslodavca, obrazuju otkazni razlog. Svrha i cilj upozorenja je da se zaposlenom omogući da iznese odbranu i da se izjasni o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razloge za otkaz ugovora o radu i zbog toga se zaposlenom daje razuman rok kako bi izjašnjenje i odbranu mogao da iznese. S obzirom da tužena prethodno nije upozorila tužilju pisanim putem na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, na koji način je tužena povredila pravo na odbranu tužilji propisanu članom 180. Zakona o radu i članom 7. ratifikovane Konvencije MOR broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, i kako osporena odluka tužene od 02.07.2008. godine nije sačinjena u formi propisanoj članom 193. stav 1. Zakona o radu i ne sadrži činjenice i dokaze na osnovu kojih je utvrđeno da je tužilja učinila radnju koja joj je stavljena na teret, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je osporena odluka o otkazu ugovora o radu nezakonita. Pri tome, nižestepeni sudovi su pravilno cenili, da iako je ugovoreno da u slučaju teške greške ugovor može biti raskinuti od strane poslodavca bez najave, da se ta odredba ugovora u ovom slučaju ne može primeniti, jer je suprotna odredbama Zakona o radu, kojim je propisan postupak otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, shodno napred navedenom.

Suprotno navodima revizije tužene, nižestepeni sudovi su pravilno cenili odredbe ugovora o angažovnju (zaposlenju) od 20.10.2004. godine i pravilno zaključili da se ne radi o ugovoru o radu koji je zaključen na određeno vreme, iako je u ugovoru navedeno da se zaključuje na dve godine, s obzirom da su stranke ugovorile da se isti obnavlja prećutno svaki put po njegovom isteku. Osim toga, da se ne radi o ugovoru o radu zaključenom na određeno vreme proizlazi iz člana 5. ugovora, kojim je predviđeno da svaka od stranaka može da prekine ugovor u svakom trenutku uz prethodnu najavu od 3 meseca, da ovaj ugovor može biti raskinut od strane poslodavca bez najave u slučaju teške greške, a da je odlazak u penziju fiksiran, najkasnije sa 65 godina.

Stoga, kako se ne radi o ugovoru o radu koji je zaključen na određeno vreme i kako je tužilji ugovor o radu nezakonito otkazan, to je osnovan zahtev tužilje za reintegraciju, odnosno vraćanje na rad kod tužene i zahtev za naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od 02.07.2008. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, kao i da joj tužena za ovaj period uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije tužene, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili visinu štete koju je tužilja pretrpela zbog nezakonitog otkaza ugovora o nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije tužilje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu u delu kojim je odbijen, kao neosnovan zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 01.12.2017. godine do vraćanja na rad i da joj za taj period uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, s obzirom da tužilja nije dokazala visinu ove štete.

Neosnovani su i navodi revizije tužilje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u stavu šestom izreke i odbio, kao neosnovan zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi štetu u visini svih drugih primanja iz radnog odnosa. Ovo, jer se ne radi o redovnim primanjima koje bi tužilja ostvarila da je radila u spornom periodu, već o primanjima za koje tužilja nije dokazala da bi ih ostvarila da je bila u radnom odnosu u spornom periodu, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud pravilnom primenom člana 108. Zakona o radu.

Sa napred navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Troškovi odgovora na revizije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga su zahtevi stranaka za njihovu naknadu odbijeni i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić