U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biljane Dragojević, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., ..., koga zastupa punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženog AD „BB“ sa sedištem u ..., koga zastupa punomoćnik Jovana M. Memalović advokat iz ..., odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4403/2017 od 06.07.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 06.02.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4403/2017 od 06.07.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4403/2017 od 06.07.2018. godine usvojena je žalba tuženog, ukinuta presuda Osnovnog suda Nišu P1 1427/17 od 14.09.2017. godine i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA iz sela ..., ..., pa je obavezan tuženi „BB“ da tužiocu solidarno sa tuženim „VV“ AD na ime razlike zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.04.2013. godine do 30.06.2014. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u izreci presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15-tog u narednom mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, kod svake pojedinačne isplate. Tuženi je obavezan da tužiocu, na ime troškova postupka, isplati iznos od 9.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do konačne isplate, kao i iznos od 7.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je izjavljena revizija dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11....55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 205. istog Zakona, na koju se posebno ukazuje u reviziji.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, drugostepeni sud je, na osnovu člana 383. stav 4. ZPP zakazao glavnu raspravu radi odlučivanja o tužbenom zahtevu stranke, iz razloga bliže navedenih u drugostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred drugostepenim sudom, tužilac je bio zaposlen kod „VV“ AD ... i obavljao je poslove radnog mesta – tranziter u Sektoru za prevoz robe ..., stanica ...-... . Radni odnos je zasnovao zaključenjem ugovora o radu 05.02.2003. godine, da bi kasnije zaključio i tri aneksa ugovora o radu. Obavljao je poslove sa ugovorenim koeficijentom posla i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časova. Ugovorom o radu je propisano da zaposleni ima pravo na zaradu po osnovu ostvarenih rezultata rada, na uvećanu zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i pojedinačnim kolektivnim ugovorom, a propisan je i način utvrđivanja zarade. Na osnovu odluke „VV“ došlo je do statusnih promena kod poslodavca, tako što su tehnološko-poslovne celine izdvojene i formirana su nova akcionarska društva, između ostalog i tuženi AD „BB“ sa sedištem u ... . Tužilac je obaveštenje o prenosu ugovora o radu kod poslodavca sledbenika, ovde tuženog, primio 09.08.2015. godine, obaveštenje o ponudi za zaključenje Aneksa br. 4. ugovora o radu od 01.09.2015. godine tužilac je primio i Aneks ugovora o radu zaključio 16.09.2015. godine. S obzirom da je tužba podneta 02.09.2015. godine protiv tuženog „VV“ AD ..., nakon zaključenja Aneksa broj 4 ugovora o radu sa tuženim, tužilac je uredio tužbu i proširio je i na tuženog „BB“.

Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je razlika po osnovu uvećane zarade između obračunate i isplaćene od 2% i propisane od 26% za rad u smenama, Zakonom o radu, a tuženi nije u kolektivnom ugovoru ni u ugovoru o radu prikazao da je u strukturi koeficijenta poslova iskazan smenski rad kao kategorija, koja je od uticaja na visinu koeficijenta zaposlenih, pa i tužioca. Tuženi se nije izjasnio na navode iz podneska tužioca od 27.07.2016. godine i 09.01.2017. godine kojima je preciziran tužbeni zahtev i uređena tužba, kao ni na sadržinu zapisnika o glavnoj raspravi od 18.07.2017. godine, na kojoj se tužilac izjasnio o uređenju tužbe.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, a pošto je prvostepenu presudu ukinuo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Apelacioni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati tražene iznose na ime razlike zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.04.2013. godine do 30.06.2014. godine, i to solidarno sa „VV“ AD ..., a razloge drugostepenog suda za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Naime, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, i to direktive broj 2001/23 EZ, odredbe Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/5...75/14), Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/2011...5/2015), te kolektivnog ugovora i uputstva o organizaciji i evidenciji radnog vremena tuženog, koje su bliže navedene u obrazloženju pobijane presude. U smislu navedenih propisa pravilno je drugostepeni sud zaključio da nije postojala zakonska mogućnost da se tužiocu, koji je obavljao posao u smenama, na ime smenskog rada prizna samo uvećanje od 2% za rad u smenama, umesto 26% jer tuženi rad u smenama nije vrednovao pri utvrđivanju osnovne zarade, niti je u ugovoru o radu navedeno da je pri određivanju koeficijenta posla koji tužilac obavlja vrednovan smenski rad kao uslov rada. Razliku između isplaćene i pripadajuće naknade za smenski rad sudovi su utvrdili veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, pa je ta razlika i dosuđena tužiocu.

Pravilno je drugostepeni sud, suprotno navodima revizije, utvrdio da nema mesta primeni odredbe člana 205. ZPP, s obzirom da tužilac, u trenutku podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (02.09.2015. godine), nije potpisao Aneks ugovora o radu sa AD „BB“, a što je učinio 16.09.2015. godine, nakon čega je tužbu proširio i na novog poslodavca, kao sledbenika starog-prethodnog poslodavca „VV“ AD, pri čemu se tuženi i nije protivio proširenju tužbe jer se na navode iz podneska kojim je tužba proširena nije ni izjasnio.

Suprotno navodima revizije drugostepeni sud je pravilno obavezao tuženog da solidarno sa „VV“ AD tužiocu isplati dosuđeni iznos. Teret dokazivanja ispunjenja obaveza ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze leže na tuženom (dužniku), a ne na poveriocu (tužiocu). Stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, pa rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je ležao teret dokazivanja. Iz člana 231. stav 3. ZPP proizlazi da je zaposleni u obavezi da dokaže svoje svojstvo poverioca (da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama – nastanak prava), a na tuženom kao poslodavcu je obaveza dokazivanja činjenice koja sprečava ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo (da nije dužnik i da je njegova obaveza prestala). U konkretnom slučaju, tuženi svoje tvrdnje nije dokazao. Naime, osim tvrdnje da deobni bilans između novonastalih preduzeća (AD „GG“, AD „DD“ i AD „BB“) i matičnog preduzeća (AD „VV“) nije donet, tuženi nije pružio bilo kakav dokaz o aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti iz člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, iako se svi eventualni dokazi nalaze kod njega, a ne kod tužioca. Iz navedenih razloga, imajući u vidu i sadržinu odredbe člana 147. Zakona o radu, tuženi jeste pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Biljana Dragojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić