Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija osnovana.

Tužbom podnetom 17.03.2017. godine tužilac, potražuje naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor i naknadu troškova toplog obroka odmora za period od marta meseca 2014. godine do zaključno sa avgustom mesecom 2015. godine, u ukupnom iznosu od 245.796,25 dinara sa pripadajućom kamatom na pojedinačne iznose bliže označene u nižestepenim presudama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po Ugovoru o radu od 05.02.2003.godine bio u radnom odnosu kod prvotuženog. Aneksima je raspoređen na radno mesto otpremnika vozova u OC za SP ... . Nakon statusne promene počev od 01.09.2015.godine tužilac je u zasnovao radni odnos kod drugotuženog. U obračunu zarade tužioca visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti primenom odredbe člana118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz predhodnog Kolektivnog ugovora, obzirom da Kolektivni ugovor kod tuženog prvog reda zaključen 2002, sa Aneksom 2006. godine i Kolektivni ugovor iz 2015. ne sadrže odredbe o visini spornih naknada budući da se iste ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca. To proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Revizijom tužoca ukazuje se na pogrešnu primenu odredbi Zakona o radu. Izmenama Zakona počev od 01.01.2006.godine stvorena je obaveza poslodavca da zaposlenima isplaćuje regres za korišćenje godišnjeg odmora i toplog obroka i to u linearnom iznosu za sve zaposlene. Te naknade moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da odlukom nadležnog organa odredi visinu naknade. Tuženi u toku postupka nisu dostavili odluku o određivanju visine naknada drugačije od propisanih Kolektivnim ugovorom, niti je visina tih naknada iskazana u platnoj listi tužioca.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( Sl. Glasnik RS 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006.godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u traženom i opredeljenom iznosu od 85.000,00 dinara za sastav revizije, taksu za reviziju i revizijsku presudu.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić