U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrica Milosavljević, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2961/16 od 05.05.2017. godine, u sednici održanoj 23.11.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2961/16 od 05.05.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu, Sudska jedinica u Varvarinu P1 82/14 od 18.03.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu br. ... od 16.12.2013. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. ... od 03.07.2006. godine sa svim pratećim aneksima. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na poslove inkasanta na naplatnoj stanici „...“ Odsek ...-.... Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2961/16 od 05.05.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je revizijsko ukazivanje da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda pravila postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP, jer su u pobijanoj odluci ocenjeni svi žalbeni navodi bitni za odlučivanje o žalbi tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, prema ugovoru o radu od 03.07.2006. godine i aneksu tog ugovora od 19.05.2008. godine, a obavljao je poslove inkasanta na naplatnoj stanici „…“. Pregledom pisanih zapisa, audio i video zapisa iz jula i avgusta 2013. godine, tuženi je utvrdio da je tužilac učinio povrede radne obaveze tako što: nije evidentirao svoja odsustva iz kabine u kojoj je radio, a odsustvovao je sa radnog mesta duže od vremena predviđenog za pauzu, u više navrata nije vraćao kusur korisnicima usluga, nije izdavao priznanice, nije odlagao novac u kasu, prilikom komunikacije sa korisnikom pojačavao je ton na radio aparatu što je onemogućilo da se ta komunikacija snimi postavljenim uređajima, čime je tužilac postupao suprotno dužnostima inkasanta propisanim Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta. Protiv tužioca je podneta prijava 07.11.2013. godine, a na osnovu te prijave aktom od 14.11.2013. godine tužilac je upozoren da je učinio povrede radne obaveze. Tužilac se izjasnio na upozorenje, kao i organizacija sindikata čiji je tužilac član. Spornim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 16.12.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 03.07.2006. godine sa aneksima, zbog učinjene povrede radne obaveze na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, jer je radeći poslove inkasanta na naplatnoj stanici „...“ naplaćivao putarinu po magnetnoj kartici u zatvorenom sistemu naplate suprotno proceduri rada i dužnosti inkasanta propisanim Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, a utvrđenim članom 12. aneksa ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili član 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), kada su odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 16.12.2013. godine i za vraćanje na rad.

Odredbom članom 179. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Prema članu 12.3. tačka 2. alineja 1. aneksa ugovora o radu od 19.05.2008. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze: povreda zakona i drugih propisa koje je zaposleni dužan da primenjuje u radu i u vezi sa radom, kao i Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, dok je članom 12.4. alineja 3. predviđeno da povredu Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, predstavlja vršenje naplate putarine po magnetnoj kartici u zatvorenom sistemu naplate suprotno propisanoj proceduri rada i dužnosti inkasanta.

Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta od 14.03.2008. godine propisano je da se naplata putarine vrši prema odredbama ovog akta (član 2); inkasant vrši naplatu putarine tako što prilikom dolaska vozila na naplatno mesto, utvrđuje vizuelno kategoriju vozila i unosi taj podatak preko tastature u računar, zatim uzima karticu od učesnika u saobraćaju i ubacuje je u čitač kartica, nakon pojave cene na ekranu ukucava tačan primljeni iznos novca od učesnika u saobraćaju a po prijemu celokupnog iznosa novca potvrđuje naplatu i izdaje priznanicu o izvršenoj naplati putarine učesniku u saobraćaju, ukoliko učesnik u saobraćaju ne preuzme priznanicu, inkasant je dužan da istu poništi cepanjem preko pola, pa istu baci u korpu za otpatke – odmah, pošto vozilo prođe mehaničku barijeru, a u svakom slučaju, pre određivanja kategorije sledećeg vozila koje dolazi na naplatno mesto (član 21 stav 2. – tačka 4.2.2.2. Odeljka: dužnosti inkasanta u toku rada). Prema članu 10. stav 3. i 4. navedenog Pravilnika na naplatnoj stanici zaposleni su raspoređeni u četiri grupe i svaka grupa radi prema utvrđenom rasporedu rada, s tim što ako rade 12 sati imaju dve pauze (30 minuta i 15 minuta), ako rade 8 sati imaju jednu pauzu (30 minuta), ali za svaku pauzu i isključivanje semafora po bilo kom osnovu, inkasanti su dužni da traže sglasnost poslovođe, a u njegovom odsustvu odgovornog radnika i da ih evidentiraju u kabinsku knjigu. Prema članu 66. stav 5. Pravilnika u cilju omogućavanja snimanja razgovora sa vozačem ili drugim licima u kabini, zabranjeno je glasno slušanje audio i tv uređaja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca u julu i avgustu 2013. godine, kada je obavljajući poslove inkasanta postupao suprotno dužnostima utvrđenim u navedenom Pravilniku, stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 12. aneksa ugovora o radu, čime je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu. Naime, tužilac prilikom obavljanja poslova inkasanta nije evidentirao svoja odsustva iz kabine u kojoj je radio, a odsustvovao je duže od vremena predviđenog za pauzu, u više navrata nije vraćao kusur korisnicima usluga, nije izdavao priznanice, nije odlagao novac u kasu, zbog pojačanog tona na radio aparatu nije se mogla čuti komunikacija sa vozačima, što je ponašanje sa krajnjom nepažnjom u vršenju radnih obaveza, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Revizijskim navodima se ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer sudovi nisu naveli činjenični opis radnje koja po njihovoj oceni predstavlja povredu radne obaveze što znači da tužilac nije izvršio nijednu radnju koja predstavlja povredu radne obaveze, zatim tužiocu uz upozorenje nisu dostavljeni dokazi na kojima je zasnovano upozorenje čime je povređen član 180. stav 1. Zakona o radu i s njim u vezi član 7. Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim revizijske navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1)-6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuje na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91) u članu 7. predviđa da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Ovom odredbom je zaštićeno pravo radnika na odbranu od otkaznog razloga i zbog toga je članom 180. Zakona o radu propisana obaveza poslodavca da pre otkaza ugovora o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu.

U konkretnom slučaju tuženi je postupio saglasno članu 180. Zakona o radu, jer je upozorenje od 14.11.2013. godine sačinjeno u skladu sa stavom 2. ovog člana (na šest strana su precizno i detaljno po danu, času i minutu dešavanja opisane radnje tužioca), zbog čega je ostvarena svrha upozorenja, koja se sastoji u tome da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se izjasnio o svemu što mu se stavlja na teret. Takođe, upravo radi omogućavanja zaposlenom prava na odbranu, činjenični opis radnji u upozorenju mora da bude u korelaciji sa tim opisom u rešenju o otkazu ugovora o radu. U ovom slučaju u upozorenju od 14.11.2013. godine su navedene radnje izvršenja povrede radne obaveze u pogledu vremena, mesta i načina izvršenja, a u spornom rešenju o otkazu od 16.12.2013. godine navedene su iste te radnje. Okolnost da u nižestepenim odlukama nisu navedene sve radnje tužioca ne vodi zaključku da ih tužilac nije učinio. Naime, u prvostepenoj presudi (strana 3) utvrđeno je da je tužilac bio neopravdano odsutan iz kabine 17.07, 25.07, 02.08, 18.08. i 26.08.2013. godine, zatim da nije vraćao kusur cele smene, zatim da nije izdavao priznanice 02.08. i 07.08.2013. godine, zatim da 28.08.2013. godine nije odložio novac u kasu i drugo. Navedene činjenice sud je utvrdio pregledom snimaka video nadzora, koji je i tužilac mogao da izvrši, pa okolnost da mu ti snimci nisu dostavljeni uz upozorenje ne predstavlja povredu procedure otkazivanja, jer se tužilac na precizno i detaljno upozorenje pisanim putem izjasnio kratkim i paušalnim negiranjem tih navoda bez zahteva da mu se snimci dostave, iz čega proizlazi da tuženi nije povredio pravo tužioca na odbranu od otkaznog razloga.

Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je sporno rešenje od 16.12.2013. godine zakonito, pa kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, nisu ispunjeni uslovi za vraćanje na rad propisani članom 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić