Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) pa je našao:

Revizija je neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koje ukazuje sadržaj reviziji s obzirom da drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, već sadrži jasne razloge u pogledu bitnih činjenica koji nisu protivurečni sa činjeničnim stanjem.

Prema činjeničnom stanju tužilja je radni odnos na neodređeno vreme kod tužene zasnovala na osnovu odluke o izboru po raspisanom konkursu na osnovu ugovora o radu broj br. 53/09 od 05.02.2009.godine, za obavljanje poslova nastavnika engleskog jezika počev od 19.01.2009.godine. Po saznanju direktora tužene da je tužilja u momentu donošenja odluke po konkursu imala završeno trogodišnje visoko obrazovanje, te pribavljeno mišljenje Ministarstva prosvete Republike Srbije od 24.01.2011.godine o potrebnom stepenu stručne spreme za izvođenje nastave engleskog jezika u osnovnoj školi, naloga prosvetnog inspektora od 16.03.2011.godine, kao i vanrednog inspekcijskog nadzora od 06.06.2012.godine, direktor tužene je dana 13.08.2012.godine doneo rešenje broj 567/12 od 13.08.2012.godine kojim je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos, jer se u toku radnog odnosa utvrdilo da nema odgovarajuće obrazovanje u smislu člana 120. stav 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, te da joj radni odnos prestaje kod tužene sa danom 13.08.2012.godine. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila prigovor Školskom odboru tužene koji prigovor je Školski odbor dana 27.08.2012.godine odbio kao neosnovan. Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilja je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tužene od 13.08.2012.godine o prestanku radnog odnosa tužilje kod tužene.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbacio tužbu tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je nezakonito rešenje direktora o prestanku radnog odnosa od 13.08.2012.godine tužilje, a u preostalom delu kojim je tražila da se obaveže tužena da je vrati na rad odbio kao neosnovan.

Naime, odredbom člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ 72/09 i 52/11-važeći propis u vreme donošenja osporenog rešenja) propisano je da protiv rešenja o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja direktora (stav 1.); organ upravljanja dužan je da donese odluku po prigovoru u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora (stav 2.); ako organ upravljanja ne odluči po prigovoru ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odsnosno od dana dostavljanja odluke (stav 7.). Polazeći od navedenih zakonskih odredaba sledi da je u postupku odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ustanovama vaspitanja i obrazovanja predviđena dvostepenost. To znači da predmet sudske zaštite može biti samo konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora zaposlenog, dok odluka prvostepenog organa može biti predmet sudske zaštite samo u slučaju ako je protiv nje podnet prigovor o kome drugostepeni organ nije odlučio, a tužba podneta shodno članu 145. stav 7. navedenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Međutim, u situaciji kada je o prigovoru zaposlenog odlučeno rešenjem nadležnog organa kao u ovom slučaju, tada konačnu odluku ne čini samo drugostepena odluka već i prvostepena s obzriom da drugostepeno rešenje obuhvata odluku i prvostepenog organa bez koje ne može ni nastati.

U konkretnom slučaju direktor tužene je dana 13.08.2012.godine doneo rešenje o utvrđivanju prestanka radnog odnosa tužilji. Protiv tog rešenja tužilja je izjavila prigovor Školskom odboru kao organu upravljanja, o kom prigovoru je odlučeno tako što je isti odbijen, pa je rešenje direktora tužene postalo konačno. Imajući u vidu propisanu dvostepenost sprovedenog postupka kod tužene, to je predmet sudske zaštite mogla biti samo konačna odluka, a to je upravo odluka Školskog odbora tužene od 27.08.2012.godine doneta povodom prigovora tužilje, a ne odluka direktora tužene o prestanku radnog odnosa tužilje od 13.08.2012.godine. S obzirom da tužilja podnetom tužbom nije zahtevala i poništaj odluke Školskog odbora tužene od 27.08.2012.godine, već samo rešenje direktora o prestanku radnog odnosa od 13.08.2012.godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužba tužilje nedozvoljena zbog čega je ista morala biti odbačena. Pravilno prvostepeni sud kod činjenice da je tužba tužilje za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 13.08.2012.godine odbačena kao nedozvoljena zbog nepostojanja uslova propisanih zakonom za pružanje sudske zaštite odbio zahtevza reintegraciju, odnosno vraćanje na rad tužilje kod tužene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Neosnovano navodima revizije osporava pravilnost pobijane odluke u vezi sa tim da je u ovom slučaju reč o radnom sporu, te da tužilja nije imala obavezu da tužbom zahteva i poništaj odluke nadležnog organa kojom je odlučeno po njenom prigovoru jer je odluka po prigovoru samo potvrdila ezistenciju i sadržaj odluke direktora, pa je upravo rešenje direktora jedini pravni akt koji egzistira u pravnom prometu sve dok sud o tome pravnosnažno ne odluči.

Naime, u radnoj sredini kakva je škola, postupak odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornosti regulisan je posebnim propisom – Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, tačnije članom 145. ovog zakona. Ova odredba zakona reguliše dvostepenost odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih. Predmet sudske zaštite može biti samo konačna odluka. Kada to izostane, odnosno zaposleni propusti da pred nadležnim sudom zahteva poništaj konačne odluke za slučaj da nije zadovoljan tom odlukom to ima za posledicu gubitak njegovog prava da pred nadležnim sudom zahteva sudsku zaštitu. Upravo o tome se radi u ovom slučaju, jer je tužilja podnetom tužbom tražila samo poništaj odluke direktora o prestanku radnog odnosa od 13.08.2012.godine, ali ne i odluke Školskog odbora od 27.08.2012.godine, kojom je odlučeno po njenom prigovoru izjavljenom protiv rešenja direktora o prestanku radnog odnosa, i shodno odredbi člana 145. stav 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja izgubila je pravo da pred nadležnim sudom zahteva sudsku zaštitu, pri čemu je bez značaja okolnost što je ovde reč o radnom sporu.

Vrhovni kasacioni sud, na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1., a u vezi člana 150. ZPP, odbio je zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka. Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.