Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2175/20 od 28.08.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom, petom, osmom, devetom, dvanaestom, trinaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke tako što su odbijeni eventualni tužbeni zahtevi tužilaca na način bliže određen u izreci, te preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osamnaestom izreke prvostepene presude i odbijeni zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka. Obavezani su tužioci da tuženom AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd naknade troškove postupka od 55.541,00 dinara i odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u utuženom periodu bili zaposleni najpre kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, Beograd, i to: tužilac AA na radnom mestu otpravnik vozova, tužilac BB na radnom mestu skretničar, tužilac VV na radnom mestu manevrista i tužilac GG na radnom mestu šef stanice, svi do septembra 2015. godine kada su sa tuženim AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ zaključili aneks ugovora o radu 28.08.2015. godine. Tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ nastao je izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD, Beograd na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje na osnovu odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine, a od „Železnice Srbije“ AD, Beograd preuzeo je prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos. Tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ kao poslodavac sledbenik od „Železnice Srbije“ AD, Beograd preuzeo je Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Prema zaključenom ugovoru o radu i pripadajućim aneksima ugovora o radu, zaposleni ima pravo na zaradu, za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa Zakonom o radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za javno železničko transportno preduzeće Beograd. Na osnovu člana 57. Kolektivnog ugovora tuženog, u vrednost jednog radnog časa je uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali na takav način da je svedena na jedan radni čas. U Kolektivnom ugovoru nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane. Tuženi tužiocima u spornom periodu nisu isplatili naknadu za ishranu u toku rada i naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje odmora utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio osnovni tužbeni zahtev, a usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocima solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.11.2014. godine do 31.08.2015. godine iznose bliže određene u usvajajućem delu prvostepene presude sa pripadajućom kamatom, a tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, obavezao je da navedene naknade isplati tužiocima sa pripadajućom kamatom, za period od 01.09.2015. godine zaključno sa 30.11.2017. godine.

Pobijanom drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i eventualni tužbeni zahtevi odbijeni, kao neosnovani, uz zaključak drugostepenog suda da primenom člana 105. stav 3. u vezi člana 118. stav 5. i 6. Zakona o radu, isplata naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je predviđena samo kao pravo zaposlenog, bez određivanja njegove visine, te da su u konkretnom slučaju tuženi ove naknade isplaćivali u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada. Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), izmenjena je odredba člana 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Visina troškova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, što znači da ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, ona ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, iz čega se osnovano može zaključiti da isti nije ni donet. Imajući ovo u vidu, kao i da odredbom člana 57. Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br.4/15, koja je identično regulisana i Aneksom Kolektivnog ugovora „Sl. glasnik RS“ br. 4/06), nije izvršena konkretizacija ovog prava u pogledu određivanja visine traženih naknada, jer se kroz određivanje naknade troškova za ishranu i regres u okviru ili kroz vrednost radnog časa, ne može utvrditi u kojim iznosima je zaposlenima priznat, pa se ne može se prihvatiti navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz isplatu zarade, uračunate kroz vrednost radnog časa.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom presudom pravilno usvojen eventualni tužbeni zahtev tužilaca, nakon što je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužioci imaju pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbene zahteve kojima tužioci potražuju dosuđene iznose na ime naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 36.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12), kao i troškovi sudskih taksi na reviziju to: tužiocu AA od 32.863,00 dinara, tužiocu BB od 33.038,00 dinara, tužiocu VV od 33.920,00 dinara i tužiocu GG od 32.508,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić