U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Dragan Soknić, advokat iz ..., protiv tužene „BB“, koju zastupa Milorad Bojčević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2560/17 od 13.10.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 29.11.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2560/17 od 13.10.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Majdanpeku P1 28/15 od 01.02.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tužene broj 810 od 24.04.2015. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu, pa je obavezana tužena da tužioca vrati na rad na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim radom, u roku od osam dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke, konstatovano je da će se o tužbenom zahtevu koji se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene zarade od dana prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad, te o zahtevima za isplatu po osnovu neosnovanog obogaćenja u iznosu od 1.200.000,00 dinara i troškovima postupka, odlučiti naknadno.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2560/17 od 13.10.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena delimična presuda Osnovnog suda u Majdanpeku P1 28/15 od 01.02.2017. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP, mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 9, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Stoga revizijski navod o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom neosnovano, jer se ne radi o tim povredama, s obzirom da se na te povrede revident pozivao i u žalbi, a drugostepeni sud je za neprihvatanje žalbenih navoda dao jasne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima rukovaoc ... - KV. Dana 27.03.2015. godine tuženi je doneo nov Pravilinik o organizaciji i sistematizaciji poslova broj ..., isti istakao na oglasnu tablu i o tome sačinio zapisnik. Po donošenju navedenog rešenja, tužena je 30.03.2015. godine donela Odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih broj ... a 03.04.2015. godine sačinila predlog Programa rešavanja viška zaposlenih broj ... . Na dan 27.03.2015. godine ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tužene zajedno sa direktorima i rukovodiocima, iznosio je 318, a donošenjem novog Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova utvrđen je ukupan broj od 57 zaposlenih na neodređeno vreme, za čijim radom je prestala potreba usled organizacionih i ekonomskih promena i racionalizacije. U odnosu na prethodni Pravilnik, novim Pravilnikom je ukinuto 44 radnih mesta (bez radnih mesta kojima je iz razloga celishodnosti promenjen naziv), a uvedeno ukupno 27 novih radnih mesta. Predlogom Programa predviđeno je da će deo zaposlenih sa ukinutih radnih mesta i sa radnih mesta na kojima je smanjen broj izvršilaca biti raspoređen na novo uvedene poslove. Za utvrđivanje viška zaposlenih i za raspoređivanje na novouvedene poslove, ocena rada zaposlenih predviđena je kao osnovni kriterijum. Pored osnovnog, predlogom Programa predviđeni su i dopunski kriterijumi: imovno stanje, broj članova porodičnog domaćinstva koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice i broj maloletne dece, nezaposlene dece ili dece na školovanju starosti do 26 godina. Na spisku zaposlenih koji predstavljaju višak po osnovu ukidanja radnih mesta, pod rednim brojem ... našao se i tužilac. Predlog Programa dostavljen je na mišljenje Sindikatu i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Dana 02.04.2015. godine tužena je ocenila rad zaposlenih za period od prethodne tri godine, nakon čega je 22.04.2015. godine donela Program rešavanja viška zaposlenih. Na osnovu ovog Programa i odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tužena je donela rešenje broj ... od 24.04.2015. godine kojim je tužiocu otkazala ugovor o radu zbog toga što je usled ekonomskih i organizacionih promena i racionalizacije, prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima zaposleni radi. Ovo rešenje je dostavljeno tužiocu 24.04.2015. godine i tog dana mu je kod tužene prestao radni odnos. U skladu sa rešenjem tužene od 23.04.2015. godine, tužiocu je isplaćena otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili rešenje tužene od 24.04.2015. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijane odluke, a kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju, tužilac je obavljao poslove radnog mesta rukovaoc energetskih postrojenja, a prema ranije važećem Praviliniku tužene o sistematizaciji radnih mesta za navedeno radno mesto bilo je predviđeno 4 KV izvršioca. Novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, naziv radnog mesta „rukovaoc ...“ promenjen je u radno mesto „radnik održavanja i rukovanja na ...“. Broj izvršilaca na istom radnom mestu smanjen je sa 4 na 1 izvršioca, ali opis poslova (aktivnosti za pomenuta radna mesta) suštinski je ostao nepromenjen, što potvrđuje sadržina sistematizovanih pregleda opisa poslova tuženog od 24.10.2013. godine i od 27.03.2015. godine.

Navedeno ukazuje da radno mesto tužioca nije ukinuto, već je samo došlo do promene naziva na navedenom radnom mestu, pri čemu poslove koje je tužilac ranije obavljao i dalje obavlja jedan radnik. Prilikom utvrđivanja ko od zaposlenih će biti proglašen tehnološkim viškom, tužena je tužiocu otkazala ugovor o radu uz obrazloženje da je došlo do smanjenja broja zaposlenih kao tehnološkom višku, bez navođenja koje su to konkretne tehnološke, ekonomske ili organizacione promene prouzrokovale prestanak potreba za obavljanjem poslova na navedenom radnom mestu. Pri tome obrazloženje rešenja ne sadrži razloge koji pokazuju da je pomenuti razlog nastao i da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu, odnosno ne sadrži razloge o tome da li je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilac radio, koje kriterijume je tužena primenila pri utvrđivanju viška zaposlenih, da li je tužilac ispunjavao uslove za premeštaj, s obzirom da je tu mogućnost i sam tuženi kao poslodavac predvideo u programu, na neko od novootvorenih radnih mesta, što ukazuje na nepoštovanje člana 185. Zakona o radu. Imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da su na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen u trenutku otkaza radila još tri izvršioca, a da je samo tužiocu otkazan ugovor o radu, da su preostala tri izvršioca premeštena na novootvoreno radno mesto u odeljenju energetike, da je umesto tužioca kao četvrtog izvršioca na prethodnom radnom mestu na navedeno radno mesto premešten radnik iz druge organizacione jedinice, koji te poslove i radne zadatke nije pre obavljao, niti je ispunjavao uslove za obavljanje tih poslova, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da za radom tužioca nije prestala potreba, jer tužena kao poslodavac nije ukinula radno mesto na kome je tužilac radio, već je samo promenila naziv tog radnog mesta.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koje je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. Zakona o radu, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Međutim, u situaciji kada tužiočevo radno mesto nije ukinuto, odnosno poslovi koje je obavljalo, već je došlo do smanjenja broja izvršilaca, to je tužena morala odrediti kriterijume na osnovu kojih će utvrditi ko od zaposlenih predstavlja višak, i tek tada bi tužilac primenom kriterijuma - određenih u postupku utvrđivanja viška zaposlenih mogao biti oglašen viškom zaposlenih. Kako to u konkretnom slučaju nije učinjeno, već je tužilac oglašen viškom zaposlenih pri čemu obrazloženje osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu ne sadrži jasne razloge zbog kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, niti se u istom navode kriterijumi koje je tužena primenila pri određivanju viška zaposlenih, a u momentu donošenja osporenog rešenja Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene je predviđao postojanje jednog KV radnika, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužiočevog zahteva.

Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, a tužena obavezana da tužioca vrati na rad primenom člana 191. Zakona o radu. Imajući u vidu napred navedeno, neosnovano se revizijom tužene ukazuje da je postojao opravdan razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu da tužiocu kao tehnološkom višku prestane radni odnos kod tužene. Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, to postoji i osnov za obavezivanje tužene da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, što reviziju tužene čini neosnovanom i u tom delu.

U ostalim navodima revizije, ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se Apelacioni sud već izjasnio, dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako tužena nije uspela u postupku po reviziji, to je ovaj sud saglasno članu 165. ZPP, odbio zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, te doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić