Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP revizija tužilja određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su kod tuženog bile u radnom odnosu na neodređeno vreme na osnovu zaključenih ugovora o radu. Prilikom potpisivanja brojnih akata, među kojima je bio i ugovor o radu tužilje su potpisale zahtev za sporazmni raskid radnog odnosa i sporazum o prestanku radnog odnosa koje je tuženi prethodno sastavio i koji nisu bili kompletno popunjeni. Na zahtevima za sporazumni raskid radnog odnosa i sporazumima o prestanku radnog odnosa nalaze se potpisi tužilja ali su potpisani „blanko“, odnosno pre nego što su uneti podaci među kojima je datum prestanka radnog odnosa, sa obrazloženjem od strane tuženog da je to potrebno radi ponovnog uspostavljanja radnog odnosa. Upražnjene rubrike zahteva i sporazuma kasnije su popunjene na način koji nije predočen tužiljama u vreme potpisivanja. Pored toga utvrđeno je da je praksa tuženog, a i drugih povezanih društava u okviru sistema Auto-moto saveza Srbije da zaposlenima koji potpisuju ugovor o radu istovremeno dostave na potpis i blanko obrazac zahteva za prestanak radnog odnosa i sporazum o prestanku radnog odnosa. Tužilje nisu predale zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa pre donošenja rešenja o otkazu, jer bi isti po pravilima o hronološkom načinu vođenja delovodne knjige bili zavedeni pre obaveštenja, sporazuma o prestanku radnog odnosa i rešenja o otkazu. Sva rešenja o otkazu, obaveštenja i sporazumi o prestanku radnog odnosa nose manji delovodni broj od delovodnog broja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa. Utvrđeno je takođe da na obaveštenjima o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava u slučaju nezaposlenosti ne postoji potpis tužilja, kao dokaz da su im ta obaveštenja uručena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da sporazumi o prestanku radnog odnosa tužiljama ne predstavljaju njihovu pravu volju kao ugovornih strana, jer slobodna volja u smislu člana 28. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nije postojala, odnosno tužilje nisu imale motiv ni stvarnu volju za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa. Otkaz ugovora o radu tužiljama usledio je na osnovu radnji tuženog, naknadnim unošenjem podataka u formulare zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa koje su tužilje prethodno potpisale, iskorišćavanjem blanko potpisa na zahtevima i sporazumima, pa isti ne mogu proizvoditi pravno dejstvo jer su potpisani u bitnoj zabludi u smislu članova 61. stav 1. i 62. ZOO, a takođe su protivni i osnovnim načelima obligacionog prava (savesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava), zbog čega je tužbeni zahtev usvojen i osporena rešenja poništena, a tuženi obavezan na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu da tužilje vrati na rad.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda da u konkretnom slučaju tužilje nisu slobodno izrazile volju da zaključe sporazume o prestanku radnog odnosa zbog čega isti ne mogu proizvoditi pravno dejstvo. Međutim, tužbom u ovoj parnici tražen je poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužiljama od 29.12.2014. godine, ali ne i poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa koji kao konačni pojedinačni akt predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa. Zato tužilje ne mogu tražiti poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa koje ima karakter deklaratornog rešenja i vraćanje na rad, jer sporazumi o prestanku radnog odnosa i dalje egzistiraju u pravnom prometu, pa je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema članu 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca, a po članu 177. radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Sporazum poslodavca i zaposlenog mora biti rezultat njihove podudarne volje, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. Bitan element sporazuma je datum zaključenja, pošto se prema njemu ocenjuje sposobnost ugovaranja, kao i datum prestanka radnog odnosa, s obzirom da se poslodavac i zaposleni tom prilikom sporazumevaju o svim bitnim elementima za radno-pravni status zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilje nisu slobodno izrazile volju podnošenjem zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa, odnosno za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer su datumi zaključenja i prestanka radnog odnosa od strane tuženog naknadno uneti u sporazume. Između tužilja i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, budući da su zahtevi i sporazumi potpisani od strane tužilja ranije (blanko) prilikom potpisivanja ugovora o radu. Kako je radni odnos tužiljama prestao na osnovu radnji tuženog koji je iskoristio „blanko“ potpise tužilja, to ovakav sporazumni prestanak radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo što ga čini ništavim. Imajući u vidu da na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima sud pazi po službenoj dužnosti i da se pravo na isticanje ništavosi ne gasi (član 110.), to tužilje mogu činjenice o apsolutnoj ništavosti isticati u svako doba u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. Zbog toga se zakonitost sporazuma o prestanku radnog odnosa može ceniti kao prethodno pitanje u postupku (što su nižestepeni sudovi i učinili), pa izostanak takvog tužbenog zahteva ne isključuje pravo tužilja da traže poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa. Apsolutno ništav pravni posao ne važi od samog nastanka (ne proizvodi pravno dejstvo) i ugovorne strane ne mogu svojom voljom dovesti do toga da apsolutno ništav pravni posao opstane u pravnom životu. Posledica ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa je da su rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa nezakonita, pa kako je u toku postupka utvrđeno da je tužiljama prestao radni odnos bez pravnog osnova, tužilje imaju pravo da se vrate na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Preinačenjem drugostepene odluke, odbijanjem žalbe tuženog i potvrđivanjem prvostepene presude, potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su pravilno odmereni i dosuđeni tužiljama. Imajući u vidu uspeh tuženog sa žalbom, njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen, a tuženi obavezan da tužiljama naknadi troškove drugostepenog postupka na ime zastupanja od strane advokata na jednom održanom ročištu pred drugostepenim sudom u iznosu od 18.000,00 dinara sa uvećanjem od 50% za drugu i svaku narednu stranku (tarifni broj 17. Advokatske tarife), ukupno 45.900,00 dinara. Tužilje su uspele sa revizijom, ali njihov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić