Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 2. ovog zakona i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revident ukazuje. Nižestepene presude su jasne, obrazložene i neprotivrečne. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog. Rešenjem tuženog od 07.10.2009. godine raspoređena je na radno mesto za administrativnostručne poslove Fonda za zaštitu i očuvanje životne sredine, za koje poslove je predviđen IV stepen stručne spreme. Saglasno Zakonu o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, u postupku smanjenja broja zaposlenih tuženi je doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organiizaciji i sistematizaciji radnih mesta sa opisom poslova u Gradskoj upravi za zaštitu životne sredine, koji je stupio na snagu 28.12.2009. godine. Tim Pravilnikom smanjen je broj zaposlenih kod tuženog, tako što su ukinuta određena radna mesta i smanjen broj izvršilaca. Rešenjem od 16.02.2010. godine tužilja je ostala neraspoređena, a prigovor tužilje izjavljen protiv ovog rešenja, odbijen je rešenjem tuženog od 01.03.2010. godine. Potom je rešenjem tuženog od 01.03.2010. godine tužilji prestao radni odnos sa istim datumom primenom člana 9. pomenutog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji zbog sticanja statusa neraspoređenog, pri čemu joj se ne može obezbediti radno mesto u toj ili drugoj Gradskoj upravi Grada Leskovca. O prigovoru tužilje izjavljenom protiv ovog rešenja nije odlučeno. U periodu od 02.03.2010. do 01.09.2010. godine tužilja je bila korisnik novčane naknade po osnovu nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Od 17.01.2011. godine pa nadalje tužilja je u radnom odnosu kod drugog poslodavca - Ekonomske škole Đ.D. iz L.. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je visina potraživanja tužilje po osnovu naknade štete zbog izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa 01.03.2010. do 31.01.2014. godine, pri čemu je odbijen iznos novčane naknade ostvarene preko Nacionalne službe za zapošljavanje i iznosi zarade ostvarene kod drugog poslodavca. Iako ima visoku stručnu spremu, u momentu prestanka radnog odnosa tužilja je bila raspoređena na poslove radnog mesta za koje je predviđen IV stepen stručne spreme, pa je visina štete utvrđena prema visini zarade sa koeficijentom za taj stepen stručne spreme. Takođe, veštačenjem je utvrđeno da tužilji otpremnina nije isplaćena.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i tuženog obavezali da je reintegriše i da joj naknadi štetu u visinu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, tužilji je osporenim rešenjem tuženog od 01.03.2010. godine prestao radni odnos kod tuženog počev od istog datuma, primenom čl. 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i čl. 9. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Ovoj odluci prethodilo je rešenje tuženog od 16.02.2010. godine, doneto primenom čl. 65. stav 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i čl. 2. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, kojim je utvrđeno da je tužilja ostala neraspoređena počev od 17.02.2010. godine.

Prema čl. 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91 sa izmenama), zaposlenom se otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu.

Prema čl. 9. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 104/09), u postupku utvrđivanja statusta neraspoređenog zaposlenog u organu jedinice lokalne samouprave i utvrđivanja da za radom zaposlenog prestaje potreba u ustanovi, privrednom društvu i drugom obliku organizovanja u obzir se uzimaju rezultati rada i imovno stanje, u skladu da primenom opštih propisa o radu i na način i u obimu koji su utvrđeni u tim propisima.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u postupku utvrđivanja da za radom tužilje prestaje potreba nisu uzeti u obzir ni rezultati njenog rada ni imovno stanje, koji predstavljaju kriterijume, koji se moraju primeniti u smislu člana 9. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. To je upravo način da se izvrši individualizacija kome će od zaposlenih, saglasno Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, prestati radni odnos kod tuženog primenom čl. 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Takođe, primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 228. do 231. ZPP, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao činjenicu da se tužilja nije mogla rasporediti na drugo radno mesto u istoj ili drugoj Gradskoj upravi Grada Leskovca, što bi takođe bio uslov za primenu otkaznog razloga iz čl. 64a stav 2. tačka 6. pomenutog zakona.

Kako rešenje tuženog kojim je tužilji prestao radni odnos primenom navedenog otkaznog razloga nije zakonito, osnovani su i tužbeni zahtevi za reintegraciju, naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa do zasnivanja novog radnog odnosa i uplatu doprinosa, koji predstavljaju pravnu posledicu nezakonite odluke poslodavca, o čemu je pravilno odlučeno primenom čl. 191. stav 1. do 3. Zakona o radu.

U reviziji tuženog ukazuje se da su nižestepeni sudovi iz priloženih dokaza pogrešno zaključili da tuženi nije dokazao da se tužilja nije mogla rasporediti na drugo radno mesto u istoj ili drugoj Upravi Grada Leskovca. Međutim, pravilo o teretu dokazivanja ove činjenice bilo je na tuženom, kao poslodavcu, a ne na tužilji i to pravilo pravilno je primenjeno. U suštini, ovim navodima osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog. Takođe, u reviziji se ističe da je tužilja ostala neraspoređena sa četvrtim stepenom stručne spreme, a nižestepenim odlukama vraćena na rad na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj (visokoj) stručnoj spremi. Ovi revizijski navodi nisu osnovani, jer raspoređivanje vrši poslodavac, a ne sud, koji je pravilno odlučio o zahtevu tužilje za reintegraciju.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom čl. 153. stav 1. i 154. ZPP.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović, s.r.