Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14).

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju revizija ukazuje. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Dugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupkuu postupku i na taj način postupio u skladu sa odredbom člana 396. stav 1. ZPP. Prema stavu 2. ovog člana, drugostepeni sud nije dužan da detaljno obrazlaže presudu u situaciji kada prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zaključenom ugovoru o radu bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 01.04.2008. godine, na poslovima ..., do otkaza ugovora o radu zbog zloupotrebe prava na bolovanje koja mu je stavljena na teret, rešenjem poslodavca od 22.10.2010. godine, donetim nakon datog upozorenja od 14.10.2010. godine po kojem se tužilac izjasnio negirajući postojanje zloupotrebe.

Utvrđene su činjenice da zbog preloma treće metakarapalne kosti desne šake bez dislokacije, tužiocu je stavljena gipsana imobilizacija desne podlaktice i šake, te je bio privremeno sprečen za rad u periodu od 17.07.2010. godine do 05.10.2010. godine. U toku trajanja privremene sprečenosti za rad, tužilac je otputovao na letovanje u ... . Noseći gipsanu imobilizaciju desne podlaktice i šake, imobilisana ruka je bila potpuno zaštićena. Odlazak na letovanje nije produžilo vreme lečenja tužioca, letovanje je delovalo blagotvorno na njegovo psihofizičko stanje. Prelom je srastao u predviđenom vremenskom roku, bez ikakvih komplikacija i posledica po umanjenje životne aktivnosti. Uključujući fizikalnu terapiju, lečenje je trajalo optimalno vreme za oporavak posle navedene povrede. Ove činjenice, utvrđene na osnovu odgovarajućeg veštačenja, u pitanje nisu dovedene.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odlukama nižestepenih sudova poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, uz ocenu da nije postojala zloupotreba bolovanja od strane tužioca. Tužiocu je bolovanje odobreno iz opravdanih medicinskih razloga. Okolnost da je za vreme privremene sprečenosti za rad usled preloma kosti desne šake uz nošenje gipsa imobilizacije, tužilac otputovao na letovanje, nije radnja podobna da pogorša zdravstveno stanje zaposlenog, odnosno da spreči njegovo ozdravljenje, niti je do toga dovela. Drugostepeni sud je cenio da putovanje tužioca na more sa gipsanom imobilizacijom desne ruke ne predstavlja ponašanje koje bi moglo da spreči njegovo ozdravljenje, pa je zaključio da ovakvo ponašanje tužioca ne može formirati otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 6. Zakona o radu, imajući u vidu da zloupotreba prava na bolovanje postoji u situaciji kada zaposleni svoju privremenu sprečenost za rad koristi protivno njenoj svrsi i tako sprečava ili pogoršava sopstveno ozdravljenje. Neosnovanim je ocenio žalbene navode da je bilo neophodno da tužilac pribavi odobrenje lekara da otputuje na letovanje i žalbeno pozivanje na član 85 Zakona o zdravstvenom osiguranju, imajući u vidu da su u pitanju pravila kojima se propisuju slučajevi u kojima osiguranik za vreme privremene sprečenosti za rad gubi pravo na naknadu zarade. Po ovde spornom pitanju postojanja opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu, merodavan je član 179. Zakon o radu, citiran i pravilno primenjen u odlukama nižestepenih sudova, te član 191. čijom je primenom naloženo tuženom da otkloni posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa reintegracijom tužioca na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija nije osnovana u pobijanju pravnosnažne presude kojom je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Članom 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Stavom 3. je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to (pod tačkom 3.) ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.

Za zaključak o zloupotrebi prava na bolovanje u smislu razloga za otkaz ugovora o radu, nije dovoljno da je zaposleni za vreme bolovanja otputovao na letovanje, već je potrebno da se na osnovu stručnog mišljenja, a to je u sudskom postupku veštačenje, utvrdi da je takvo postupanje imalo negativog uticaja na ozdravljenje zaposlenog, što predstavlja cilj radi kojeg se zaposlenom odobrava korišćenje prava na bolovanje, kako bi zaposleni ozdravio i nastavio sa radom kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, uslova nije bilo da poslodavac tužiocu otkaže ugovor o radu sa razloga navedenog u osporenom rešenju. Tužilac nije zloupotrebio pravo na odsustvovanje zbog privremene sprečenosti za rad, nastupele usled preloma kosti šake, time što je sa gipsanom imobilizacijom podlaktice i šake, otputovao na letovanje, koje je blagotvorno delovalo na njegovo stanje, te ozdravljenje u optimalnom roku.

Iz razloga koji su izneti, do drugačijeg zaključka ne mogu dovesti isticanja tuženog u reviziji, bazirana na Zakonu o zdravstvenoj zaštiti u shvatanju da se tužiočevo ponašanje karakteriše zloupotrebom prava na privremenu sprečenost za rad, već po samoj radnji koju je tužilac samovoljno preduzeo, nasuprot imperativnih normi, pa da je ocena suda neodgovarajuća.

Ne mogu se prihvatiti ni navodi tuženog da stav iskazan u pobijanoj odluci vodi pravnoj nesigurnosti, odnosno da može dovesti poslodavce u situaciju da se mnogi zaposleni koji su privremeno sprečeni za rad ponašaju identično ili slično kao tužilac, a pravilo je da bi zaposleni trebalo da idu na letovanje za vreme svog godišnjeg odmora.

Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je imao mogućnost da razmotri izjašnjenje koje je tužilac dao po primljenom upozorenju, u sadržini koju je prvostepeni sud utvrdio, a tuženi evidentno nije smatrao bitnom, iako je u izjašnjenju navedeno kako se tužilac vladao u okolnostima nastalog preloma uoči odobrenog korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodno uplaćeno letovanje. Svrha upozorenja je u tome da zaposleni iznese činjenice koje mu kao odbrana idu u prilog, a da poslodavac s pažnjom razmotri sve raspoložive činjenice, po potrebi izvrši provere, pa tek na osnovu pažljivog sagledavanja svih činjenica, odluči da li će zaposlenom otkazati ugovor o radu ili ne. Takav pristup štiti i zaposlenog i poslodavca od rizika ishitrenih zaključaka, postupaka i odluka, koji ne ostaju bez uticaja u sudskom postupku. Sud odlučuje o zakonitosti konkretnog otkaza ugovora o radu, u zavisnosti od činjenica i okolnosti koje utvrdi u pojedinačnom slučaju. Ishod spora u ovom slučaju uslovljen je individualnim karakteristikama povrede, bolovanja i ponašanja. U konkretnom slučaju, zbog zadesnog preloma kosti šake u julu 2010. godine, tužiocu je stavljena gipsana imobilizacija, na taj način je ruka bila zaštićena i tužilac je bez rizika otputovao na letovanje, koje se nije nepovoljno odrazilo na trajanje njegove privremene sprečenosti za rad.

Iz iznetih razloga, revizija nije osnovana u pobijanju pravnosnažne presude kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Prema ishodu spora, pravilno je odlučeno o troškovima postupka, primenom člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP.

Tuženom ne pripada naknada troškova revizijskog postupka, s obzirom da je revizija odbijena kao neosnovana.

Na osnovu člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić