Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), koji se primenjuje nakon što je u ovom postupku rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 331/14 od 13.03.2014. godine, ukinuta prvostepena presuda P1 7482/10 od 30.09.2013. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti, a revizijskim navodima da su učinjene bitne povrede postupka zbog toga što je po oceni revidenta tužba podneta po isteku zakonom utvrđenog roka od 90 dana za zaštitu prava iz radnog odnosa, se ustvari ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nakon zaključenja ugovora o radu sa tuženim 01.02.2009. godine, obavljao poslove komercijaliste u Službi za komercijalne poslove. Upozorenjem od 20.07.2009. godine tužiocu je ukazano na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog toga što je dana 16.07.2009. godine, neposredni rukovodilac tužioca, direktoru tuženog dostavio obaveštenje da u toku 90 radnih dana, u periodu od 11.03. do 16.07.2009. godine, tužilac nije ispunio obaveze koje je preuzeo ugovorom o radu, uz opis na koji način nisu obaveze ispunjene, čime su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu zbog toga što u kontrolisanom periodu nije ostvario potrebne rezultate rada. Na ovo upozorenje tužilac se izjasnio pismenim putem dana 24.07.2009. godine, osporavajući iznete navode. Rešenjem tuženog od 04.09.2009. godine, tužilac je udaljen sa rada, zbog neblagovremenog, nesavesnog, nepravilnog i nemarnog izvršavanja radnih i drugih obaveza kod tuženog, a osporenim rešenjem direktora tuženog od 10.09.2009. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, sa 14.09.2009. godine jer ne ostvaruje rezultate rada u obavljanju poslova na koje je raspoređen, kao i zbog neblagovremenog, nesavesnog, nemarnog izvršavanja radnih i drugih obaveza, što je utvrđeno na osnovu izveštaja komisije koju je obrazovao direktor a koja je utvrđivala rezultate rada tužioca. Kako je tužilac nastavio sa ponašanjem koje je bilo razlog izdavanja upozorenja za postojanje uslova za otkaz ugovora o radu, rukovodilac komercijalne službe podnela je prijavu protiv tužioca 14.09.2009. godine i zbog navedene povrede radne obaveze, nakon čega je i doneto osporeno rešenje. Na osnovu izveštaja komisije od 20.07.2009. godine, utvrđeno je da tužilac u kontrolisanom periodu nije ostvario potrebne rezultate rada, nije izvršio prodaju špediterskih usluga, nije pronašao nove komitente u cilju povećanja obima posla, nije vršio praćenje, istraživanje, analiziranje usluga kao i druge poslove taksativno navedene u ovom izveštaju. Po oceni neposrednog rukovodioca tužilac je po njenom nalogu radio neznatan broj tekućih poslova u komercijalnoj službi u periodu od 01.07.2009. godine, te da je pored poslova na svakodnevnom evidentiranju ispostavljenih faktura i izradi mesečnog izveštaja, uradio pet ponuda za četiri komitenta, od čega je prihvaćena jedna ponuda. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 31.01.2009. godine, u okviru dela Službe za komercijalne poslove, sistematizovano je radno mesto komercijaliste sa opisom poslova navedenog radnog mesta, koji nisu normirani. Tužilac je po struci magistar saobraćajnih nauka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio osporeno rešenje sa obavezom tuženog da tužioca vrati na rad, ocenjujući da tužilac nije pisanim putem upozoren na postojanje razloga propisanih u članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu (povreda radne obaveze) i nije mu ostavljen rok od najmanje pet radnih dana za izjašnjenje o ovom razlogu, dok neostvarivanje rezultata rada, može predstavljati osnov za otkaz ugovora o radu, ukoliko između ostalog postoje utvrđena merila kojima se taj osnov kvalifikuje, što u konkretnom slučaju nije postojalo jer poslovi komercijaliste koje je tužilac obavljao nisu bili normirani.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je osporeno rešenje nezakonito iz navedenih razloga, te da su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava neosnovani.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005) u članu 179. stav 1. tačka 1. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Neophodni uslovi za nastanak ovog otkaznog razloga su, između ostalog i to da je poslodavac na objektivan način utvrdio da zaposleni ne ostvaruje očekivane rezultate rada, koji su prethodno normirani i planirani, da neostvarivanje razultata rada nije posledica nedostatka potrebnog znanja, da neostvaruje rezultate rada u dužem vremenskom periodu i da je to utvrdila kvalifikovana komisija obrazovana od strane poslodavca čiji članovi imaju najmanje isti stepen stručne spreme određene vrste zanimanja kao zaposleni, čiji se rezultati rada utvrđuju, kao i da su mu prethodno date instrukcije i pismeno upozorenje za poboljšanje rezultata rada, kako je to propisano i preporukom broj 166 Konvencije Međunarodne organizcije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da poslovi koje je tužilac obavljao prema opisu svog radnog mesta, od strane poslodavca nisu prethodno planirani i normirani, te da tužiocu nakon izveštaja komisije koja je ocenjivala njegove rezultate rada, a sa čijim radom tužilac nije bio ni upoznat, nije ostavljen primeran rok u kome bi u skladu sa instrukcijom poslodavca mogao poboljšati svoje rezultate rada, to je pravilan zaključak sudova da tužiocu po ovom osnovu nije mogao biti otkazan ugovor o radu. Upozorenje koje je dobio tužilac pre donetog rešenja o prestanku radnog odnosa u kome je ostavljen rok od pet dana da se o navodima upozorenja izjasni, ne može se poistovetiti sa instrukcijama i pismenim upozorenjem, uz ostavljanje odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, kako je to propisano napred navedenim materijalnim odredbama.

Sud je cenio navode revizije kojima se ukazuje da je tužba u ovoj parnici neblagovremena, pa nalazi da isti nisu osnovani.

Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac osporeno rešenje primio dana 15.09.2009. godine, to je tužba tužioca podneta sudu 14.12.2009. godine, blagovremena, s obzirom da je podneta u roku propisanom članom 195. Zakona o radu, pri čemu eventualno saznanje tužioca za postojanje rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu, nije od značaja. Suprotno navodima revizije, dan saznanja za eventualnu povredu prava iz radnog odnosa, od značaja je samo u situaciji kada se radi o faktičkoj povredi prava, bez donošenja odgovarajuće odluke. U konkretnom slučaju tuženi, kao poslodavac, je pisanim rešenjem otkazao ugovor o radu tužiocu i rok od 90 dana u kome se može tražiti ocena zakonitosti tog rešenja, teče od dana kada je rešenje dostavljeno zaposlenom, odnosno ovde tužiocu.

Sud je cenio i navode revizije tuženog da su rezultati rada tužioca utvrđeni u skladu sa Pravilnikom o vrednovanju rezultata rada poslovanja od 31.01.2009. godine, pa nalazi da se time osporava utvrđeno činjenično stanje jer tuženi, na kome je bio teret dokazivanja te činjenice, u toku postupka nije dostavio ovaj normativni akt, na šta je tužilac ukazivao u toku postupka ističući da mu kao zaposlenom nije bilo poznato da takav Pravilnik postoji, niti mu je poznata sadržina tog akta.

Iz svih navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.