.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 827/2015
27.10.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca M.V., iz sela Z.p., sa boravištem u N.S., čiji je punomoćnik B.R., advokat iz N.S., protiv tuženog M.. iz N.S., čiji je punomoćnik B.I., advokat iz N.S., radi utvrđenja i isplate zarade, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 812/14 od 22.09.2014. godine, u sednici održanoj 27.10.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 812/14 od 22.09.2014. godine u delu stava drugog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 326/10 od 21.02.2013. godine i dopunska presuda istog suda P1 326/10 od 17.01.2014. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 326/10 od 21.02.2013. godine i dopunskom presudom istog suda P1 326/10 od 17.01.2014. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u periodu od 01.08.2005. godine do 26.05.2006. godine, te je tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od januara zaključno sa martom 2006. godine isplati ukupan iznos od 1.200 evra, u pojedinačnim mesečnim iznosima od po 400 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke na način bliže utvrđen u izreci ove presude, da za tužioca uplati nadležnim fondovima pripadajuće doprinose za obavezno penzijsko invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i da tužiocu isplati kamatu po stopi Evropske centralne banke na iznos zarade za april 2006. godine od 400 evra, počev od 31.05.2006. godine do 31.08.2008. godine. Istom presudom odbačena je tužba u delu kojom je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu uplati pripadajuće doprinose za obavezno penzijsko invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od juna 2005. godine do maja 2006. godine na osnovicu od 55.000,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme u periodu od 01.06.2005. do 01.08.2005. godine i od 26.05.2006. do 31.05.2006. godine i da se tuženi obaveže da mu isplati zaradu preko iznosa od 400 evra pa do traženih 550 evra sa domicilnom kamatom počev od 01-og u narednom mesecu za prethodni mesec za period januar-mart. Odbijen je zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati zaradu za 2006. godine u iznosu od 550 evra sa domicilnom kamatom počev od 01.05.2006. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca za kamatu po stopi Evropske centralne banke, na iznos od 400 evra za januar 2006. godine, počev od 01.02.2006. godine pa do 28.02.2006. godine, na iznos od 400 evra za februar 2006. godine počev od 01.03.2006. godine pa do 31.03.2006. godine i na iznos do 400 evra za mart 2006. godine počev od 01.04.2006. godine pa do 30.04.2006. godine. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se doprinosi za obavezno penzijsko, invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti isplate lično tužiocu. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu uplati pripadajuće doprinose za obavezno penzijsko, invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period januar - mart 2006. godine na osnovu i preko iznosa od 400 evra u u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate pa do traženog iznosa osnovice od 55.000,00 dinara. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 812/14 od 22.09.2014. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda ukinuta u delu u kome je odbačena tužba i u delu odluke o troškovima postupka i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugim stavom izreke žalba tužioca je u ostalom delu odbijena, a žalba tuženog u celosti odbijena i prvostepena presuda u ostalom usvajajućem i odbijajućem delu potvrđena, a potvrđena je i dopunska presuda istog suda P1 326/10 od 17.01.2014. godine u usvajajućem delu.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, kojom je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede na koje se ukazuje u reviziji, jer iz obrazloženja pobijane presude proizilazi da je drugostepeni sud imao u vidu sve žalbene navode ocenjujući i prihvatajući razloge prvostepenog suda u odnosu na usvojeni deo tužbenog zahteva.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio kog tuženog na poslovima pekara počev od 01.08.2005. godine do 26.05.2006. godine, bez zaključenog ugovora o radu, a za zaradu od 400 evra, sa radnim vremenom od 02,00 do 12,00 časova, svih 7 dana u nedelji. Za prva četiri meseca tužiocu je isplaćena usmeno ugovorena zarada, za januar, februar i mart 2006. godine ta zarada nije isplaćena iako je tužilac u tom periodu redovno dolazio na posao i obavljao poslove pekara. Zarade za april i maj 2006. godine tuženi je isplatio tužiocu sa zakašnjenjem od 3 meseca.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u periodu od 01.08.2005. do 26.05.2006. godine, sa obavezom tuženog da mu za taj period isplati ugovorenu zaradu sa pripadajućim doprinosima.
Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.
Članom 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na radu u pisanom obliku, a stavom 2. istog člana, da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Članom 104. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.
Primenom navedenih zakonskih odredbi, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je radno angažovanje tužioca od strane tuženog u navedenom periodu, bez zaključenog ugovora o radu, imao sve karakteristike radnog odnosa u pogledu međusobnih prava i obaveza poslodavca i zaposlenog, stranaka u ovom sporu. Ono što je u tavkom odnosu nedostajalo je upravo ugovor o radu koji nije zaključen propustom poslodavca, u kojoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a saglasno navedenim zakonskim odredbama, nastaje fikcija zasnivanja radnog odnosa danom stupanja na rad. Činjenica da tužilac u spornom periodu nije tražio zaštitu svog radnopravnog statusa, kako se to navodi u reviziji, nije od značaja, odnosno ne može dovesti do gubitka prava iz radnog odnosa, između ostalog i prava na zaradu i uplatu odgovarajućih doprinosa.
Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, pa nalazi da se istima osporava utvrđeno činjenično stanje, što saglasno članu 398. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.
Na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Ljubica Milutinović, s.r.
