.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 854/2022
18.05.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV i GG, svi iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska uprava u Smederevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3288/19 od 02.09.2021. godine, u sednici održanoj 18.05.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3288/19 od 02.09.2021. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke, tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 179/18 od 28.05.2019. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocima AA, VV i GG na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 87.280,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 179/18 od 28.05.2019. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima AA, VV i GG, na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od decembra 2007. godine zaključno sa novembrom 2010. godine, isplati pojedinačno navedene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže određeno i opredeljeno stavovima prvim, drugim i trećim izreke). Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da svakom od tužilaca na ime troškova postupka isplati iznos od po 11.784,00 dinara na ime sudskih taksi za tužbu i presudu i na ime troškova zastupanja advokata pre spajanja postupka za sastav tužbe i podnesaka iznos od po 18.000,00 dinara tužiocima AA, BB i VV, a tužiocu GG iznos od 12.000,00 dinara, a da svim tužiocima na ime troškova postupka koji su nastali nakon spajanja njihovih postupaka isplati iznos od 580.200,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3288/19 od 02.09.2021. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca AA, VV i GG kojima je traženo da se obaveže tužena da svakom od tužilaca na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati za period od decembra 2007. godine zaključno sa novembrom 2010. godine, pojedinačno navedene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže određeno i opredeljeno u izreci). Stavom četvrtim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izajvili tužioci AA, VV i GG a osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava i i predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse.
S obzirom da je revizija tužilaca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14...18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, pa je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su radnici tužene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijskoj upravi u Smederevu, raspoređeni na poslovima policijskog službenika. U utuženom periodu tužena nije isplatila tužiocima troškove prevoza za dolazak na rad iz mesta gde žive u mesto gde obavljaju rad i obratno. Tužioci do zaključenja rasprave pred prevostepenim sudom nisu dostavili dokaz da su se pismenim putem obraćali starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza niti da je u vezi ostvarivanja prava na troškove prevoza tužena donela rešenja. Veštačenjem je utvrđena visina troškova prevoza za sporni period po mesecima na navedenim relacijama ( u visini cene karata u gradskom prevozu).
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužioci AA, VV i GG imaju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za traženi period zbog obaveze poslodavca u smislu člana 118. Zakona o radu.
Suprotno, drugostepeni sud je odbio zahtev tužilaca jer tužioci nisu dostavili dokaze da su se pismenim putem obraćali starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada.
Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.
Tužioci su u spornom periodu od decembra 2007. do novembra 2010. godine, bili zaposleni kod tužene i imali su status državnih službenika, pa se o njihovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana određeno je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju, propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.
Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.
Tačni su navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje su spadali i tužioci, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužioci tužbom ne traže priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima su bili izloženi u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njihov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što nisu koristili pravna sredstva propisana odredbama koje regulišu upravni postupak i upravni spor.
Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama). zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštima aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Prema članu 169. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br.101/05, sa izmenama) koji je važio u predmetnom periodu na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u ministarstvu, primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drugačije određeno.
Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i da među strankama nije sporno da prevoznici na teritoriji Grada Smedereva nisu naplaćivali karte uniformisanim licima, ali ova činjenica ne utiče na njihovo pravo na naknadu troškova prevoza, s obzirom na to da su zbog neusklađenih vremenskih termina javnog prevoza sa njihovim radnim vremenom često na posao dolazili svojim vozilom i na taj način bili izloženi stvarnim troškovima prevoza radi dolaska na rad i povratka sa rada.
Imajući ovo u vidu, kao i da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbi nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno, te da tužioci nisu bili u obavezi da tuženoj podnose zahtev za priznanje ovog prava, proizilazi da im pripada pravo na naknadu ovih troškova, čija se visina isplaćuje u skladu sa odredbom člana 3. Uredbe, u zavisnosti od toga koju vrstu javnog prevoza bi eventualno koristili radi dolaska na rad (da postoje vremenski pogodni termini).
Prema tome, imajući u vidu da su neki tužioci za dolazak na rad i povratak sa rada koristili gradski prevoz, a neki išli svojim vozilom, to nije od uticaja za pravo na naknadu troškova prevoza, kod činjenice da je na osnovu podataka koje je pružila tužena utvrđeno koliko su dana tužioci radili u traženom periodu kao i da su ti troškovi izračunati na bazi potvrde o visini prevozne karte u javnom prevozu, pa je taj iznos tužiocima pravilno dosuđen prvostepenom presudom, zbog čega je ona potvrđena.
Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Tužioci su uspeli u postupku po reviziji pa im primenom članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije 18.000,00 dinara, sa uvećanjem od 20% na ime PDV-a ( u iznosu od 21.600,00 dinara) prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tužioci koje je u ovoj parnici zastupao advokat - obveznik poreza na dodatu vrednost imaju pravo na naknadu troškova - nagradu za zastupanje uvećane za vrednost poreza na dodatu vrednost za advokatstku uslugu, u skladu sa članom 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i članova 3. i 8. Zakona o porezu na dodatu vrednost. Tužiocima pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za reviziju 26.272,00 dinara i odluku po reviziji 39.408,00 dinara prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18) ) što sve ukupno čini iznos od 87.280,00 dinara.
Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
