U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje M.Ž. iz O., čiji je punomoćnik N.R., advokat iz N.B., protiv tužene Radiodifuzne ustanove Radio Televizija Srbije iz Beograda, radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4256/14 od 16.01.2015. godine, u sednici održanoj 04.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4256/14 od 16.01.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1712/11 od 02.09.2014. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužilje kojom je tražila da se poništi rešenje generalnog direktora tuženog od 22.05.1999. godine br. 05869 kojim je tužilji prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da je vrati na rad, na radno mesto spremčice, odnosno na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima počev od 25.03.1999. godine, kao dana prestanka radnog odnosa pa ubuduće. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćenih zarada isplati za period od 15.03.1999. do 31.08.2006. godine i za period od 01.01.2010. do 31.03.2013. godine mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označene ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se naloži tuženom da obračuna i uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje na neto zarade navedene u stavu trećem izreke za period od 15.03.1999. do 31.08.2003. godine Republičkom fondu PIO zaposlenih Filijala u K.M.. Stavom petim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 4256/14 od 16.01.2015. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke odbio je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji ukazuje na postojanje bitne povrede iz člana 361. stav 1. u vezi člana 382. stav 1. ZPP, s obzirom da drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima spremačice u poslovnoj jedinici Pravni, kadrovski i opšti poslovi počev od 06.05.1993. godine. Rešenjem tužene od 22.05.1999. godine prestao joj je radni odnos kod tuženog počev od 25.03.1999. godine zbog neopravdanog izostajanja sa posla pet radnih dana uzastopno. Tužilja je osporeno rešenje, uz podnesak tuženog od 14.05.2003. godine, primila 19.05.2003. godine. Na ročištu održanom 12.05.2004. godine precizirala je tužbeni zahtev tako što je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 22.05.1999. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na poslove i zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, dajući za svoju odluku jasne i odlučne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Naime, u periodu donošenja osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji (22.05.1999. godine) bio je u primeni Zakon o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96). Odredbom člana 114. stav 1. ovog zakona propisano je da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava u roku od 15 dana od dana dostavljanja odgovora otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja. Isti rok od 15 dana za podnošenje tužbe sudu od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava, propisan je odredbom člana 122. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS2“, br, 70/01, 73/01), koji je važio u vreme kada je tužilja primila osporeno rešenje (19.05.2003. godine). Pošto je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa opredelila tek na ročištu održanom 12.05.2004. godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužba tužilje neblagovremena.

Imajući navedeno u vidu, pravilno su odbijeni i zahtevi tužilje za vraćanje na rad, na radno mesto spremačice koji je obavljala pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, da se obaveže tuženi da joj isplati na ime neisplaćenih zarada iznose iz stava trećeg prvostepene presude, kao i da joj uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu PIO zaposlenih.

Navodima revizija se pobija utvrđeno činjenično stanje, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.