U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca I.R. iz N., čiji je punomoćnik Z.Ć.B., advokat iz N., protiv tuženog Privrednog društva za proizvodnju i promet pekarskih proizvoda AD Ž. iz N., koga zastupa punomoćnik N.K., advokat iz N., radi isplate uvećane zarade za rad u smenama, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2786/14 od 16.01.2015. godine, u sednici održanoj 04.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2786/14 od 16.01.2015. godine u stavu drugom izreke, tako što se ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Nišu P1 3908/13 od 08.05.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3908/13 od 08.05.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime razlike između isplaćene zarade i zarade koja je trebalo biti isplaćena sa uvećanjem od 26% za smenski rad za period od 01.08.2006. do 30.06.2010. godine isplati ukupan iznos od 128.095,95 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže označenim u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužioca na utvrđene iznose razlike zarade iz stava 1. izreke ove presude za period od 01.08.2006. do 30.06.2010. godine izvrši obračun i uplatu doprinosa prema odgovarajućim institucijama i fondovima PIO po stopi koja važi u momentu obračuna i uplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog da se utvrdi da potraživanje tužioca prema tuženom iznosi 128.095,95 dinara prema mesečnim iznosima i sa kamatom na način kako je to navedeno u podnesku od 08.11.2011. godine i da potraživanje tuženog prema tužiocu iznosi 82.247,15 dinara, te da se izvrši prebijanje navedenih uzajamnih potraživanja. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2786/14 od 16.01.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava 1. izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćenih zarada i zarade koje su trebale biti isplaćene sa uvećanjem od 26% za smenski rad za period 01.08.2006. do 31.12.2009. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže označene u izreci pobijane presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos počev od 15. u tekućem mesecu za prethodni mesec, u delu stava 2. izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na utvrđene iznose razlike zarade za period od 01.08.2006. do 31.12.2009. godine izvrši obračun i uplatu doprinosa prema odgovarajućim institucijama i fondovima PIO po stopi koja važi u momentu obračuna i uplate, i u stavu trećem izreke. Ista presuda preinačena je u preostalom delu stava 1. izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćenih zarada i zarada koje su trebale biti isplaćene sa uvećanjem od 26% za smenski rad, za period od 01.01.2010. do 30.06.2010. godine kao i u preostalom delu stava 2. izreke u odnosu na uplatu doprinosa prema odgovarajućim institucijama i fondovima PIO po stopi koja važi u monentu obračuna uplate, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati 191.720,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, dok je zahtev tužioca od dosuđenog do iznosa od 239.720,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog po ugovoru o radu br. 955/133 od 01.10.2002. godine. U spornom periodu obavljao je poslove pomoćnika rukovodioca linije za deljenje i oblikovanje testanih komada hleba. Prema ugovoru o radu iz 2002. godine članom 10. predviđeno je da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu broja bodova i to za tužioca 230 bodova. Istim članom propisano je da zaposleni ima pravo i na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom, PKU i opštim aktima poslodavca kao i da se zarada isplaćuje po pravilu tri puta u mesecu, a najmanje jedanput u mesecu. Tužilac je u periodu od 01.08.2006. do 31.12.2009. godine radio i to: jedne nedelje od 17 časova do 23 časa, druge nedelje od 23 do 06 časova, a treće nedelje od 06 do 10 ili 11 časova u zavisnosti od potreba procesa proizvodnje, a u periodu od januara 2010. godine do juna 2010. godine radio je po modelu 12/36. Veštačenjem od strane veštaka finansijske struke utvrđeno je da tuženi u obračunu zarade za tužioca nije posebno iskazao obračun naknade na ime smenskog rada. Veštačenjem je utvrđena visina te razlike za sporni period. Dopunskim nalazima veštaka finansijske struke od 06.10.2010. godine, 15.11.2010. godine, 28.09.2011. godine, 15.03.2012. godine i 09.07.2012. godine utvrđena je razlika zarade u visini zarade prema ugovoru o radu i Kolektivnom ugovoru. Na osnovu dopune nalaza veštaka od 28.09.2011. godine tuženi je podneskom od 14.11.2011. godine istakao kompenzacioni prigovor prema tužiocu u pogledu više isplaćene zarade obračunate po ugovorima o radu i predviđenog koeficijenta po KU.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi kao poslodavac u ugovoru o radu koji je zaključio sa tužiocem nije iskazao strukturu koeficijenta zarade tužioca, da je broj bodova uporednog radnika sa IV stepenom stručne spreme, koji nije radio u smenama veći od tužioca i da uvećana zarada za smenski rad nije sadržana u broju bodova za određeno radno mesto, ni u koeficijentu, pa samim tim ni u osnovnoj zaradi, pa je osnovan zahtev kojim tužilac potražuje naknadu zarade za smenski rad koja je dosuđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke.

Po oceni drugostepenog suda potraživanje tužioca je opravdano za period 01.08.2006. do 31.12.2009. godine, dok je zahtev za period od 01.01.2010. do 30.06.2010. godine kao i uplatu doprinosa za ovaj period tužbeni zahtev neosnovan jer po oceni drugostepenog suda u ovom periodu tužilac nije radio u smenama zbog čega mu za navedeni period ne pripada pravo na traženu razliku zarade po tom osnovu.

Stanovište drugostepenog suda je pogrešno.

Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 2. i stav 4. Zakona o radu). Pod radom u smenama podrazumeva se efektivan rad čiji se početak i završetak pomera iz dana u dan (I, II i III smena) ili iz nedelje u nedelju. Zarada za rad noću i rad u smenama povećava se najmanje za 26% na osnovu citirane zakonske odredbe s obzirom da je rad u smenama poseban uslov rada zbog periodičnog menjanja radnog vremena koje neposredno utiče na raspolaganje radnika slobodnim radnim vremenom i ima kao posledicu povećan napor prilikom prilagođavanja porodičnih obaveza i drugih aktivnosti.

U ovom slučaju i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac je radio po smenama (postojao je unapred utvrđen redosled po kom se zaposleni na istom poslu smenjuje). S obzirom da ovaj smenski rad nije uračunat u koeficijent za osnovu zaradu, to je pravilno prvostepeni sud i za ovaj period tužiocu dosudio naknadu u smislu člana 108. stav 1. tačka 2. i stav 4. Zakona o radu, člana 106. stav 1. tačka 4. i člana 105. PKU, i obavezao tuženog da na ove iznose uplati doprinose u korist tužioca nadležnim fondovima PIO na osnovu člana 105. stav 2. Zakona o radu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Ljubica Milutinović,s.r.