.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 118/2018
11.07.2018. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Ivić, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branka Stanića, članova veća, sa savetnikom Vesnom Mraković, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ljubomir Antić, advokat iz ..., ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda II-1 U 11553/16 od 25.01.2018. godine, uz učešće Ministra pravde Republike Srbije, Beograd, kao protivne stranke, u predmetu razrešenja dužnosti izvršitelja, u nejavnoj sednici veća, održanoj dana 11.07.2018. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
ODBIJA SE zahtev podnosioca za naknadu troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom odbijena je tužba podnosioca zahteva, podneta protiv rešenja Ministra pravde Republike Srbije broj 740-08-00367/12-22 od 20.07.2016. godine, kojim je tužilac, izvršitelj, imenovan rešenjem Ministra pravde od 09.05.2012. godine za područje Višeg suda u Vranju i Privrednog suda u Leskovcu, razrešen dužnosti izvršitelja.
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povreda Zakona o upravnim sporovima, Zakona o parničnom postupku, Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Pravilnika o disciplinskom postupku protiv izvršitelja, podnosilac ističe da je presuda doneta uz bitnu povredu odredaba postupka, iz razloga što Upravni sud nije održao usmenu javnu raspravu u smislu odredaba čl. 33. i 34. Zakona o upravnim sporovima, iako je to on, kao tužilac, tražio. Ukazuje na nedostatke obrazloženja presude, jer je Upravni sud našao da je tužba osnovana, a u njenom dispozitivu stoji da se tužba odbija. Navodi da Upravni sud nije doneo presudu u sporu pune jurisdikcije, niti je naveo razloge o odlučnim činjenicama. Smatra da je taj sud trebalo po službenoj dužnosti da pazi na ništavost upravnog akta, u konkretnom slučaju - osporenog rešenja. Ukazuje na činjenicu da je Upravni sud pogrešno primenio odredbe čl. 487. i 489. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je odluka čiji se poništaj traži doneta pre pravnosnažnosti i izvršnosti odluke o izricanju disciplinske mere trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja. Ističe da je Upravni sud pogrešno ocenio i prihvatio da se u konkretnom slučaju radi o prekoračenju ovlašćenja poverenih zakonom i da je tužilac povredio dužnosti utvrđene drugim propisima, pa je doneo nezakonitu presudu. Ukazuje na činjenicu da, u situaciji u kojoj izvršni poverilac nije uplatio predujam troškova po podnetom predlogu za izvršenje, nisu ispunjeni uslovi za obustavu izvršenja. Smatra da je Upravni sud pogrešno primenio i povredio odredbe člana 74. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a nije uzeo u obzir ni činjenicu da stranke imaju pravo iz odredbe člana 74. stav 2. istog zakona da zatraže sudsku kontrolu u drugom stepenu i donošenje konačne odluke po zahtevu za otklanjanje nepravilnosti. Navodi da odredbom člana 346. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije data mogućnost tuženom da vrši ocenu zakonitosti i pravilnosti pravnosnažnih odluka, niti da rešava sporna pravna pitanja, niti da zauzima pravne stavove u pogledu primene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a što je sud, pogrešnom ocenom dokaza i pogrešnom primenom i povredom odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prenebregao. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud pobijanu presudu ukine ili preinači, a da obaveže tuženi organ da mu nadoknadi troškove na ime sastava tužbe u iznosu od 36.000,00 dinara, na ime sastava zahteva u iznosu od 72.000,00 dinara, kao i na ime taksa za tužbu, odluku Upravnog suda, zahtev i odluku Vrhovnog kasacionog suda po Taksenoj tarifi.
Protivna stranka, Ministar pravde Republike Srbije, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud isti odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:
Zahtev je neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je, po oceni Upravnog suda, postupio tuženi organ kada je tužioca razrešio dužnosti javnog izvršitelja, iz razloga što je dopisom Disciplinske komisije za sprovođenje disciplinskog postupka protiv izvršitelja od 04.07.2016. godine tuženi organ obavešten da je rešenjem Disciplinske komisije za sprovođenje disciplinskog postupka protiv tužioca od 03.06.2016. godine tužilac, javni izvršitelj, oglašen disciplinski odgovornim za izvršenje disciplinske povrede iz člana 350. stav 1. tačka 6. i tačka 16. u vezi sa članom 34. stav 2, članom 74. stav 1. i članom 349. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i člana 4. i člana 7. stav 1. Pravilnika o nagradama i naknadama za rad izvršitelja i člana 3. stav 2. Pravilnika o načinu vođenja evidencije predmeta po kojima postupa izvršitelj, načinu pristupa evidenciji i postupanju sa evidencijom u slučaju smrti, razrešenja ili prestanka obavljanja delatnosti i izrečena mu je disciplinska mera trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja, pa je razrešen dužnosti izvršitelja u skladu sa odredbom člana 487. stav 1. tačka 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Upravni sud je utvrdio da je presudom Upravnog suda II-4 U 10183/16 od 18.01.2018. godine odbijena tužba tužioca podneta protiv rešenja Disciplinske komisije za sprovođenje disciplinskog postupka protiv izvršitelja Ministarstva pravde Republike Srbije od 03.06.2016. godine, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja počev od dana dostavljanja pismenog otpravka rešenja.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta bez povreda pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava. Za svoju odluku Upravni sud je dao dovoljne i jasne razloge, koje, kao na zakonu zasnovane, prihvata i ovaj sud. Ovo stoga, što je, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tuženi organ pravilno razrešio podnosioca zahteva dužnosti izvršitelja na osnovu odredaba člana 488. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' 106/15), iz razloga što je podnosilac zahteva konačnim rešenjem od 03.06.2016. godine oglašen odgovornim za disciplinske povrede koje su mu stavljene na teret i izrečena mu je disciplinska mera trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja. Kako je rešenje o izricanju disciplinske mere trajne zabrane obavljanja delatnosti javnog izvršitelja konačno u upravnom postupku, a odredbom člana 487. stav 1. tačka 7) navedenog zakona nije propisano da je uslov za razrešenje pravnosnažnost rešenja o izricanju disciplinske mere, neosnovani su navodi podnosioca zahteva da rešenje o njegovom razrešenju nije moglo biti doneto pre pravnosnažnosti rešenja o izrečenoj disciplinskoj meri.
Navodi iz zahteva prema kojima Upravni sud nije uzeo u obzir činjenicu da sve odluke izvršitelja predstavljaju predmet kontrole od strane suda u izvršnom postupku, nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude jer se odnose na pravilnost i zakonitost rešenja o izricanju disciplinske mere trajne zabrane obavljanja delatnosti koje je postalo konačno i pravnosnažno, a koje kao zakonsku posledicu ima donošenje rešenja o razrešenju. Stoga, u skladu sa članom 488. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, javnom izvršitelju ne mora biti pružena prilika da se pred ministrom izjasni o tome da li postoje razlozi za njegovo razrešenje, ukoliko mu je izrečena disciplinska mera trajne zabrane delatnosti javnog izvršitelja.
Upravni sud je pobijanu presudu doneo bez održavanja javne rasprave, pozivajući se na odredbu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, kojom je propisano da sud rešava bez održavanja usmene rasprave, ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranke i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predmet spora u ovom slučaju nije iziskivao neposredno saslušanje tužioca, ovde podnosioca zahteva, niti posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, jer je razrešenje javnog izvršitelja neminovna zakonska posledica izricanja disciplinske mere trajne zabrane delatnosti javnog izvršitelja. Samim tim, propust Upravnog suda da u pobijanoj presudi navede razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu ne predstavlja povredu pravila postupka koja bi bila od uticaja na rešenje ove pravne stvari.
Presuda u sporu pune jurisdikcije se, u smislu odredbe člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, donosi samo u slučaju kada sud nađe da osporeni upravni akt treba poništiti. Kako je u konkretnom slučaju sud našao da je tužba neosnovana, a da je osporeni upravni akt u svemu pravilan i na zakonu zasnovan, neosnovani su navodi zahteva prema kojima je sud trebalo da donese presudu u sporu pune jurisdikcije i da odluči o zahtevu tužioca za naknadu štete.
Zbog svega izloženog, nalazeći da su ostali navodi zahteva neosnovani i da ne mogu da dovedu do drugačije odluke suda po podnetom zahtevu, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude.
Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom na to, da je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11 ... 74/13) koji se shodno primenjuje na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova, saglasno odredbi člana 74. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 11.07.2018. godine, Uzp 118/2018
Zapisničar Predsednik veća – sudija
Vesna Mraković,s.r. Mirjana Ivić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
