Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 8/2021
12.04.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Dobrile Strajina, članova veća, sa savetnikom Ljiljanom Petrović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., podnetom preko punomoćnika Ivana V. Ćalovića, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu I-4 U 16736/17 od 16.10.2020. godine, uz učešće Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sektora za ljudske resurse, kao protivnom strankom, u predmetu prestanka radnog odnosa, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 12.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba tužioca AA podneta protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Kabineta ministra 01 broj .. od 28.09.2017. godine, a stavom drugim dispozitiva, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora. Osporenim rešenjem odbijen je, kao neosnovan, predlog za oglašavanje ništavim rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Kabineta ministra 01 broj ../09 od 15.06.2009. godine, podnet od strane tužioca, bivšeg zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijske uprave u Užicu.

Podnosilac u zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, kao i u tužbi, navodi da je tuženi organ doneo osporeno rešenje u izvršenju presude Upravnog suda i da u ponovnom postuku nije postupio po nalogu suda, jer nije cenio tužbene navode koji se odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u odnosu na tužioca i na jasno označenu povredu postupka. Ističe da se tuženi u obrazloženju osporenog rešenja pozvao na odredbu člana 196. stav 3. starog Zakona o opštem upravnom postupku koji više nije u primeni, što predstavlja bitnu povredu postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom donošenja osporenog rešenja. Navodi da je tužbom insistirao da Upravni sud u sklopu ocene zakonitosti osporenog rešenja, proveri suštinu upravno-sudskog postupka uključujući i nepravilno utvrđeno činjenično stanje, jer u postupku donošenja akta nije postupljeno po pravilima postupka, budući da rešenje o raskidu radnog odnosa nije potpisao ministar kao jedino ovlašćeno lice predviđeno Zakonom o policiji i Zakonom o opštem upravnom postupku, što znači da doneto rešenje ima formalni nedostatak zbog čega je ništavo. Ukazuje da protiv njega nikada nije vođen bilo kakav krivični postupak u vezi krivičnih dela ili prekršaja izvršenih na radu ili u vezi sa radom za vreme dok je bio zaposlen u MUP-u, niti postoji bilo koji drugi razlog za otkaz predviđem članom 179. Zakona o radu. Dalje navodi da je Upravnom sudu predlagao da posebno razmotri odredbe čl. 8, 15. i 16. Zakona o zabrani diskrimimacije koje se nesumnjivo mogu primeniti na oblike diskriminacije kojima je izložen, naročito ako se uzme u obzir da mu je radni odnos prestao primenom brisanog člana 168. Zakona o policiji, koji je selektivno i subjektivno primenjivan od strane tuženog, a sve u zavisnosti od „političke i teritorijalne“ podobnosti lica prema kome se primenjivao. Predlaže da sud zahtev uvaži i ukine ili preinači pobijanu presudu.

Protivna stranka Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije je u odgovoru na zahtev navelo da nema mesta preispitivanju presude Upravnog suda kojom je pravilno odbijena žalba tužioca i pravilno utvrđeno da je tuženi osporenim rešenjem bez povrede pravila postupka, uz pravilno utvrđeno činjenično stanje na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, odbio predlog tužioca za oglašavanje ništavim rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Kabineta ministra 01 broj ../09 od 15.06.2009. godine. Predložilo je da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, osporenim rešenjem donetim u ponovnom postupku u izvršenju presude Upravnog suda nije povređen zakon na štetu tužioca, jer je tuženi organ u ponovnom postupku pravilno odbio predlog tužioca za oglašavanje ništavim rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Kabineta ministra 01 broj ../09 od 15.06.2009. godine. Ovo stoga što je tuženi organ prilikom donošenja tog rešenja postupao u skladu sa važećim procesnim odredbama i primenom relavantnog materijalnog prava na pravilno utvrđeno činjenično stanje. Nakon što je presudom od 14.06.2017. godine poništeno rešenje tuženog 01 broj .. od 18.05.2016. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, tuženi organ je dalji postupak sproveo primenom odredaba novog Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) u skladu sa članom 213. stav 2. ovog zakona. Navodi, da je u postupku pravilno ocenjen kao neosnovan navod tužioca da ostanak na snazi rešenja o prestanku radnog odnosa od 15.06.2009. godine, predstavlja krivično delo povrede prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja iz člana 163. KZ RS, a to imajući u vidu da je presudom Upravnog suda 20 U 10695/10 (2009) od 17.12.2010. godine odbijena kao neosnovana tužba AA izjavljena protiv navedenog rešenja. Stoga nalazi da je neosnovan predlog tužioca da se ovo rešenje poništi zato što je presudom Osnovnog suda u Užicu K 1/11 od 09.11.2011. godine, oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo lažnog prijavljivanja i nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materijala. Pored toga, sud je ocenio da nepostojanje svojeručnog potpisa ministra policije na rešenju o prestanku radnog odnosa tužioca ne predstavlja razlog ništavosti tog rešenja, jer je članom 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku čijom primenom je doneto predmetno rešenje, između ostalog, bilo predviđeno da ako se rešenje obrađuje mehanografski, umesto pečata i potpisa može da sadrži i faksimil, što je u skladu sa stavom Vrhovnog suda Srbije iznetog u odluci U 6057/2006 od 30.05.2007. godine.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ona doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje pobijane odluke sadrži jasne i određene razloge kojima se Upravni sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Podnosilac zahteva je podneo predlog za oglašavanje ništavim rešenja o prestanku radnog odnosa od 15.06.2009. godine zbog razloga propisanih odredbama člana 257. stav 1. tač. 2) i 5) Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10). Tim odredbama bilo je predviđeno da se ništavim oglašava rešenje koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po zakonu ili koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti. Važećim Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18-autentično tumačenje), koji je stupio na snagu nakon podnošenja predloga i čije odredbe su primenjene u postupku donošenja pobijanog rešenja, odredbama člana 183. stav 1. tač. 2) i 6), propisani su isti razlozi, ali za poništaj a ne ništavost, konačnog rešenja koji su bili sadržani u odredbama člana 257. stav 1. tač. 2) i 5) Zakona o opštem upravnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj presudi i rešenju koje se tužbom osporava pravilno je zaključeno da u konkretnom slučaju ne postoje zakonski razlozi za oglašavanje ništavim, odnosno za poništaj rešenja tuženog 01 broj ../09 od 15.06.2009. godine. Podnosiocu zahteva radni odnos je prestao na osnovu člana 168. stav 1. u vezi člana 111. Zakona o policiji, odnosno zbog nastanka bezbednosnih smetnji tokom rada policijskog službenika, zbog kojih sa tužiocem radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su takve smetnje postojale u vreme zasnivanja radnog odnosa, jer je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca zahteva, potvrđeno presudom Upravnog suda 20 U 10695/10 (2009) od 17.12.2010. godine, kojom je odbijena tužba tužioca da se poništi osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa. U postupku donošenja osporenog rešenja, pravilno je ocenjeno da su neosnovane tvrdnje tužioca da ostanak na snazi rešenja o prestanku njegovog radnog odnosa, predstavlja krivično delo povrede prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja iz člana 163. KZ RS, bez obzira na to što je presudom Osnovnog suda u Užicu K 1/11 od 09.11.2011. godine oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo lažnog prijavljivanja i nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materijala.

Vrhovni kasacioni sud smatra da nepostojanje svojeručnog potpisa ministra policije na rešenju o prestanku radnog odnosa podnosioca zahteva ne predstavlja nepravilnost koja je nekom zakonskom odredbom izričito propisana kao razlog ništavosti, imajući u vidu da je članom 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku čijom primenom je doneto predmetno rešenje bilo predviđeno da ako se rešenje obrađuje mehanografski, umesto potpisa i pečata može da sadrži i faksimil.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale navode zahteva, pa je konstatovao da su istovetni tužbenim navodima koji su u pobijanoj presudi detaljno razmotreni i pravilno ocenjeni kao neosnovani.