Protivna stranka, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud zahtev odbije.

Vrhovni kasacioni sud je o zahtevu odlučivao u ponovnom postupku, povodom odluke Ustavnog suda Už 5944/15 od 11.10.2017. godine, kojom je usvojena ustavna žalba tužilje i utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 327/15 od 05.06.2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom poništena je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda i određeno je da isti sud donese odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U 1867/15 od 12.03.2015. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 327/15 od 05.06.2015. godine odbijen je zahtev tužilje za preispitivanje tužbom osporene presude Upravnog suda.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbacio zahtev tužilje, kao neuredan, budući nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za meritorno odlučivanje, jer tužilja uz zahtev nije podnela akt o podržavljenju imovine, kao ni naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude saglasno odluci Ustavnog suda Už 5944/15 od 11.10.2017. godine, koja je opšteobavezujuća prema odredbama člana 166. Ustava Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' 98/2006) i člana 7. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'' 109/2007, 99/2011, 18/2013-odluka US, 103/2015 i 40/2015-dr. zakon), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom povredio pravila postupka na štetu podnosioca zahteva povredom prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Pravo na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, između ostalog, garantuje ''pravo na pristup sudu'', pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da se ograniči ili umanji pristup pojedinca na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. godine, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28). Sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavno pravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Kako je zaključkom tuženog organa odbačen zahtev tužilje za vraćanje imovine, kao neuredan, jer nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, s obzirom na to, da tužilja uz zahtev nije podnela akt o podržavljenju imovine, kao ni naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja, po shvatanju Ustavnog suda, koje u svemu prihvata i ovaj sud, odbacivanje zahteva, kao neurednog, ne može nastupiti ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvana da zahtev dopuni na određen način i u određenom roku, uz upozorenje da će, u protivnom, njen zahtev biti odbačen, saglasno odredbi člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud nalazi da u upravnom sporu nisu ocenjeni navodi tužbe da podnositeljka, uprkos brojnim obraćanjima, nije uspela da pribavi ispravu o podržavljenju imovine, te ukazuje na odredbu člana 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kojom je propisana obaveza svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da, najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. Po nalaženju Ustavnog suda, nepostupanjem tih organa i organizacija u roku određenom Zakonom stvaraju se uslovi za primenu odredbe člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu, imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to, da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlja da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koje mu po zakonu pripada. Po oceni Ustavnog suda, koju prihvata i ovaj sud, upravni organi su dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku kada u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese tako što će organ pozvati podnosioce zahteva da otklone nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti im rok da to učine uz upozorenje da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupe po nalogu organa.

Imajući u vidu da u upravnom postupku koji je vođen po predmetnom zahtevu za vraćanje imovine, nakon pisanog obaveštenja predlagača da nije u mogućnosti da pribavi potrebne dokaze, tuženi organ nije pribavio dokaze po službenoj dužnosti, a navedena povreda pravila postupka nije otklonjena ni u upravnom sporu okončanom pobijanom presudom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je predlagaču uskraćeno pravo da njen zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren.

Imajući u vidu navedeno, razlozi obrazloženja pobijane presude i zaključka tuženog organa se ne mogu prihvatiti, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da raspravi pitanja na koja mu je ukazano ovom presudom.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 23.11.2017. godine, Uzp1 2/2017

Zapisničar,                                                                                                                            Predsednik veća – sudija,

Vesna Mraković,s.r.                                                                                                            Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić