Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Nišu, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog M.M., advokat R.K. zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog M.M. osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ističe da je pobijanim presudama povređen član 17. stav 1. i član 18. stav 1. ZKP, jer nižestepeni sudovi nisu istinito i potpuno utvrdili činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, te da je u konkretnom slučaju trebalo da odluče u korist okrivljenog.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da se u ovom postupku okrivljeni prilikom prvog saslušanja izjašnjavao u odnosu na krivično delo silovanje u pokušaju iz člana 178. stav 1. u vezi člana 30. KZ, pa njegova izjava koju je tom prilikom dao, a kada je izjavio da je pokušao izvršenje lakšeg krivičnog dela, ne može biti relevantna u ovom postupku, jer mu se u trenutku kada je davao tu izjavu to lakše krivično delo – teška krađa u pokušaju nije ni stavljalo na teret. Pored toga, branilac ističe da iz odbrane okrivljenog, kao i iz izjava svedoka oštećene i njene ćerke proizilazi da okrivljeni kritičnom prilikom nije imao nameru da ukrade novac od oštećene, jer ni sam okrivljeni ne zna zašto je kritičnom prilikom ušao u kuću oštećene, gde nije vršio premetačinu, nije pogledao šta se nalazi ispod dušeka ili ispod jastuka, već je samo dirao prekrivač na krevetu. Pri tome, sud je prilikom odlučivanja trebalo da ima u vidu da iz nalaza i mišljenja veštaka psihijatra proizilazi da je okrivljeni psihopatski strukturisana ličnost sa naglašenim impulsivnim antisocijalnim i asocijalnim crtama ličnosti, da je od detinjstva pokazivao poremećeno ponašanje koje je kasnije dovelo do njegovog strukturisanja u poremećaj ličnosti, a što ukazuje na to da je potpuno logična situacija da takva osoba bez jasnog cilja uđe u kuću. Zbog svega iznetog, branilac smatra da tokom predmetnog krivičnog postupka nije dokazano da je okrivljeni M.M. pokušao izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz čl. 17. stav 1. i 18. stav 3. ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog M.M., ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                                 Janko Lazarević,s.r.