Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da nižestepeni sudovi nisu uzeli u obzir odredbu člana 170. stav 4. KZ, koja propisuje da se učinilac dela iz stava 1. do 3. tog člana neće kazniti, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, ili u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, s obzirom na to da je okrivljeni u svojoj odbrani izjavio da kritičnom prilikom nije imao nameru omalovažavanja privatnog tužioca i da su reči i informacije koje je izneo na spornoj konferenciji ranije već bile objavljene u dnevnim listovima, zbog čega je sud i izvršio uvid u štampu. Prema navodima zahteva, nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da okrivljeni pre objavljivanja informacije suprotno odredbi člana 9. stav 1. Zakona o informisanju i medijima nije proverio njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva, iako formalno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u suštini ceni izvedene dokaze i odbranu okrivljenog osporavajući činjenični zaključak nižestepenih sudova da je kod okrivljenog postojala namera omalovažavanja privatnog tužioca prilikom davanja izjave i da u vezi s tim ne postoji osnov za isključenje protivpravnosti predmetnog krivičnog dela iz člana 170. stav 4. KZ, na koji način u suštini osporava ocenu dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Pored toga, branilac u zahtevu ističe i to da su nižestepeni sudovi na štetu okrivljenog povredili odredbu člana 507. stav 2. ZKP, jer je glavni pretres od 30.10.2018. godine održan u odsustvu okrivljenog, te da je nejasno na osnovu čega su nižestepeni sudovi zaključili da je sporna konferencija imala karakter javnog skupa, kojim navodima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, niti zbog povrede zakona iz člana 507. stav 2. i člana 438. stav 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                                  Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić