U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić, Božidara Vujičića, Branislave Apostolović i Zorane Delibašić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nenad Zečević, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Parking servis“ Novi Sad, čiji je punomoćnik Aleksandar Bojkov, advokat iz ..., radi isplate razlike naknade troškova za ishranu u toku rada, odlučujući o reviziji tužioca AA izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 554/18 od 12.03.2018. godine, u sednici održanoj 24.01.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca AA, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 554/18 od 12.03.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 554/18 od 12.03.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1679/16 od 02.11.2017. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka u odnosu na njega, pa se obavezuje tuženi JKP „Parking servis“ iz Novog Sada da tužiocu AA iz ..., na ime razlike naknade troškova za ishranu u toku rada za period od decembra 2013. godine zaključno sa 31.12.2014. godine, plati: - 642,35 dinara sa zakonskom kamatom od 01.02.2014. godine do isplate, - 942,03 dinara sa zakonskom kamatom od 01.03.2014. godine do isplate, - 2.355,06 dinara sa zakonskom kamatom od 01.04.2014. godine do isplate, - 897,20 dinara sa zakonskom kamatom od 01.05.2014. godine do isplate, - 2.355,08 dinara sa zakonskom kamatom od 01.06.2014. godine do isplate, - 1.884,06 dinara sa zakonskom kamatom od 01.07.2014. godine do isplate, - 785,05 dinara sa zakonskom kamatom od 01.08.2014. godine do isplate, - 1.945,66 dinara sa zakonskom kamatom od 01.09.2014. godine do isplate, - 1.009,41 dinar sa zakonskom kamatom od 01.10.2014. godine do isplate, - 1.749,33 dinara sa zakonskom kamatom od 01.11.2014. godine do isplate, - 2.632,25 dinara sa zakonskom kamatom od 01.12.2014. godine do isplate, - 3.515,30 dinara sa zakonskom kamatom od 01.01.2015. godine do isplate i - 3.412,25 dinara sa zakonskom kamatom od 01.02.2015 godine do isplate, a sve u roku od 8 dana od prijema prepisa presude.

OBAVEZUJE SE tuženi JKP „Parking servis“ iz Novog Sada da tužiocu AA naknadi troškove postupka od 107.690,00 dinara u roku od 8 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1679/16 od 02.11.2017. godine, stavom prvim i drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu AA, na ime manje isplaćenih troškova za ishranu u toku rada, za oktobar 2014. godine, plati 23,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2014. godine do isplate, dok je stavom trećim izreke, odbijen njegov tužbeni zahtev, kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu, po istom osnovu, a za period od decembra meseca 2013. godine zaključno sa decembrom 2014. godine plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom kamatom (visina iznosa i datumi dospeća kamate su bliže određeni ovim stavom izreke). Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu BB, na ime manje isplaćenih troškova za ishranu u toku rada, za oktobar 2014. godine, plati 14,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2014. godine do isplate, dok je stavom petim izreke, odbijen njegov tužbeni zahtev, kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu, po istom osnovu, a za period od septembra 2013. godine zaključno sa decembrom 2014. godine plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom kamatom (visina iznosa i datumi dospeća kamate su bliže određeni ovim stavom izreke). Stavom šestim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 554/18 od 12.03.2018. godine, stavom prvim izreke žalbe stranaka su odbijene, kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, dok su stavom drugim izreke odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac AA je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stav 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom u delu koji se pobija revizijom tužioca AA, odlučeno je o naknadi razlike na ime manje isplaćenih troškova za ishranu u toku rada, u periodu od decembra 2013. zaključno sa 31.12.2014. godine, ali sudovi nalaze da je njegov tužbeni zahtev osnovan samo za isplatu ovih troškova za oktobar 2014. godine, u visini od 23,48 dinara dok je u ostalom delu njegov tužbeni zahtev neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, jer pravno shvatanje izraženo u nižestepenim odlukama, o naknadi troškova ishrane za vreme rada i načinu obračuna iste, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog kasacionog suda, ali i u drugim odlukama Apelacionog suda u Novom Sadu sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o čemu je tužilac dostavio dokaze uz reviziju, čime su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca AA osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovan pravnosnažna odluka, u delu koji se revizijom pobija, tužilac AA je bio u radnom odnosu kod tuženog. U spornom periodu od decembra 2013. do decembra 2014. godine, bila su u primeni dva opšta akta i to Kolektivni ugovor tuženog i Posebni kolektivni ugovor za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada, koji je važio u periodu od 18.05.2013. do 31.12.2014. godine. Odredbom člana 53. KU tuženog određeno je da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini od 20% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike. Odredbom člana 41. PKU za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada, propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini od 15% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike. Među strankama nije sporno da tuženi nije zaposlenima, pa ni tužiocu, isplaćivao naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini utvrđenoj Kolektivnim ugovorom (tuženog), ni u visini obračunatoj prema PKU za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada. Prema Programu poslovanja za 2014. godinu, za koji je tuženi dobio saglasnost, tuženi je na sintetičkom kontu 520 (troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi), a imajući u vidu neutrošena – raspoloživa sredstva u odnosu na planirana sredstva na ovom kontu, tuženi je imao dovoljno neutrošenih sredstava da tužiocu AA u celosti isplati razliku između isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade na koju bi imao pravo primenom člana 53. KU tuženog i člana 41. PKU za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijenom odlukom je odbijen tužbeni zahtev za isplatu tražene naknade (osim za 23,48 dimara za mesec oktobar 2014. godine), primenom člana 50. i 51. Zakon o javnim preduzećima i člana 1. Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima. U odluci se navodi da prema navedenim odredbama, u javnim preduzećima kojima je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinice lokalne samouprave, a koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, zarada se isplaćuje u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, pa javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja, na koji osnivač daje saglasnost, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za celu kalendarsku godinu – po namenama, što znači i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u istom preduzeću. Dodatno planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Imajući ovo u vidu, kao i da je utvrđeno da na navedenom kontu 520, kod tuženog nije bilo dovoljno raspoloživih sredstava da se svim zaposlenima izvrši isplata naknada troškova za ishranu u toku rada u skladu sa navedenim odredbama KU tuženog, odnosno PKU, a da je tužiocu isplaćena naknada za ishranu u spornom periodu u okviru planiranog ukupnog iznosa sredstava za zarade zaposlenih, a u skladu sa Programom poslovanja, to nižestepeni sudovi zaključuju da ne postoji osnov za isplatu ove naknade tužiocu, zbog čega je njegov tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava..

Naime, odredbom člana 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, ... i 32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to i za ishranu u toku rada, ukoliko poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Odredbama člana 42. Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada od 10.05.2013. godine i člana 53. Kolektivnog ugovora tuženog, propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu troškova za ishranu u toku rada i to Kolektivnim ugovorm tuženog u visini od 20% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike.

Iako je i Zakonom o radu predviđena obaveza poslodavca da zaposlenim plati naknadu troškova za ishranu u toku rada, a Kolektivnim ugovorom tuženog i Posebnim kolktivnim ugovorom za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada, čiji su potpisnici Grad Novi Sad i reprezentativni sindikati javnih komunalnih preduzeća u Novom Sadu, određena visina ove naknade, tuženi u spornom periodu tužiocu nije isplatio ovu naknadu u skladu sa odredbama kolektivnih ugovora, jer sredstva za ovu namenu nisu predviđena Programom poslovanja tuženog. Imajući ovo u vidu, Vrhovn kasacioni sud nalazi da tuženi nije mogao tužiocu uskratiti pravo priznato zakonom, te da tužiocu pripada tražena naknada troškova ishrane i to u visini utvrđenoj navedenim Kolektivnim ugovorom tuženog, kojim je sam tuženi priznao zaposlenima pravo na veći procenat na ime ove naknade nego što je to učinjeno Posebnim kolektivnim ugovorom, a čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Okolnost što tuženi Programom poslovanja nije predvideo novčana sredstva i za ovu namenu, ne oslobađa ga obaveze da postupa u skladu sa pojedinačnim i opštim aktima o radu (ugovorom o radu, aneksom ugovora o radu, Posebnim kolektivnim ugovorom i Kolektivnim ugovorom kod tuženog). Plan i program poslovanja tuženog poslodavca ne može derogirati odredbe opštih autonomnih izvora radnog prava i obaveze tuženog iz ugovora o radu i aneksa ugovora o radu, koje je tuženi zaključio sa tužiocem, s obzirom da su zaključeni na osnovu Zakona o radu, kao imperativnog propisa. Stoga tužilac ima pravo na naknadu troškova ishrane u traženom iznosu, u skladu sa ugovorom o radu, Posebnim kolektivnim ugovorom za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada i Kolektivnim ugovorom tuženog.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepene odluke, kojima je odbijen tužbeni zahtev, donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je primenom člana 416. stav 1. ZPP, usvojio reviziju tužioca AA i preinačio pobijane odluke u odbijajućem delu, tako što je usvojio tužbeni zahtev, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupku, koji su mu dosuđeni u visini od 132.090,00 dinara i to na ime nagrade advokatu za sastav tužbe, 6 obrazloženih podnesaka i za sastav revizije, te za pristup i zastupanje od strane advokata na 5 održanih ročišta, sve u skladu sa tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“ br.121/12), na ime takse na tužbu, reviziju i revizijsku odluku, kao i na ime troškova veštačenja. Tužiocu nisu priznati (traženi) troškovi zastupanja od strane advokata u dvostrukom iznosu, s obzirom da je reviziju izjavio samo jedan tužilac (AA), dok je u odnosu na drugog tužioca, BB, tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, a protiv pravnosnažne drugostepene odluke on nije izjavio reviziju.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. ZPP, Vrhovni kasacioni sud, je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić