U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu poslovođe glavnog stovarišta u službi za stovarišne poslove ... . Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 26.12.2016. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom uz utvrđenje da joj radni odnos prestaje 29.12.2016. godine uz isplatu otpremnine u iznosu od 946.115,33 dinara u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih za 2016. godinu. Iz rešenja o oceni radnog učinka zaposlenog od 29.07.2016. godine utvrđeno je da je tužilji uplaćena osnovna zarada za jul 2016. godine za 10% zbog kvalitetnog izvršavanja poslova u odnosu na standardni kvalitet. Odlukom o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih od 07.09.2016. godine pokrenut je postupak utvrđivanja viška zaposlenih kod tuženog u 2016. godini i odlučeno da su se usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u društvu stekli uslovi za donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih kao i da će odbor direktora utvrditi predlog Programa viška zaposlenih do 22.09.2016. godine, a nakon pribavljenog mišljenja Skupština društva doneti taj Program. Program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog donet je 18.11.2016. godine.

Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 15.09.2016. godine koji je stupio na snagu 31.12.2016. godine utvrđeni su organizacioni delovi, naziv i opis poslova, vrste i stepen zahtevane stručne spreme odnosno obrazovanja, drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima i broj izvršilaca. Iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 21.08.2015. godine utvrđeno je da su tim opštim aktom kod tuženog bili sistematizovani poslovi poslovođe glavnog stovarišta - četiri izvršilaca koja poslove je obavljala ovde tužilja. Iz iskaza tužilje i svedoka VV utvrđeno je da tuženi nije primenio kriterijume za utvrđivanja viška zaposlenih pozivajući se da su stovarišta ukinuta, niti je tužilji ponudio drugo radno mesto.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio rešenje tuženog i obavezao tuženog da tužilju reintegriše u proces rada zaključujući da Program rešavanja viška zaposlenih od 18.11.2016. godine nije sadržao sve elemente propisane članom 155. stav 1. tačka 3. Zakona o radu (broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, niti sadrži mere premeštaja koje će biti primenjene), niti Program sadrži spisak zaposlenih koji su višak. Pored toga, po oceni prvostepenog suda, iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 15.09.2016. godine koji je stupio na snagu 31.12.2016. godine proizlazi da organizacione promene koje dovode do ukidanja radnih mesta i smanjenja zaposlenih nisu postojale u momentu donošenja rešenja o otkazu tužilji 26.12.2016. godine jer ovaj Pravilnik u vreme donošenja rešenja nije bio na snazi. Radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena je bilo upražnjeno od dana stupanja izmena sistematizacije na snagu do 01.02.2017. godine kada je na to radno mesto raspoređeno drugo lice što ukazuje na to da kod tuženog nije došlo do organizacionih promena usled čega bi došlo do viška zaposlenih. Zbog toga, formalne izmene sistematizacije, ukidanje naziva prethodnih organizacionih celina i preimenovanje istih u novoformirane organizacione celine ne predstavljaju suštinske organizacione promene zbog kojih zaposlenom može da prestane radni odnos.

Po oceni drugostepenog suda koji je prihvatio razloge prvostepenog suda, dovoljan razlog za nezakonitost otkaza predstavlja okolnost da Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova iz 2016. godine na osnovu koga je doneto rešenje o otkazu nije bio na pravnoj snazi, zbog čega se u postupku donošenja pobijanog rešenja nisu mogle ni primeniti njegove odredbe o smanjenju broja izvršilaca na određenim poslovima, odnosno o ukidanju određenih poslova.

Stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Po članu 196. st. 1. i 4. Ustava Srbije zakoni i svi drugi opšti akti objavljuju se pre stupanja na snagu. Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja. Članom 197. st. 1. i 2. Ustava, zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati retroaktivno dejstvo. Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati retroaktivno dejstvo ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Imajući u vidu propuste tuženog u procesu proglašavanja tehnološkog viška sadržinu Programa rešavanja viška zaposlenih (nije u skladu sa članom 155. stav 1. tačka 3. Zakona o radu) kao i donošenje rešenja o otkazu pre stupanja na snagu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je rešenje tuženog nezakonito. Nisu osnovani revizijski navodi da je tuženi u postupku sprovođenja organizacionih promena učinio procesne propuste, zbog čega je sud trebalo da odbije zahtev tužilje za reintegraciju. Postupanje poslodavca suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa je bitno u situaciji kada sud utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa. Tada će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos od šest zarada (član 191. stav 5. Zakona o radu). Međutim, u ovom slučaju, po pravilnom zaključku nižestepenih sudova, ne postoji osnov za prestanak radnog odnosa. Pre svega, u slučaju ovog otkaznog razloga na tuženom je teret dokazivanja postojanja promena kod poslodavca koji uzrokuju višak zaposlenih zbog nove organizacije rada i eventualnog ukidanja radnih mesta. Pošto se takve promene obrazlože u elaboratu, na osnovu njih se donosi Program rešavanja zaposlenih koji mora imati elemente propisane zakonom. Tek na osnovu zakonitog programa donosi se Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, a na osnovu njega, po njegovom stupanju na snagu, mogu se doneti rešenja o otkazu pošto se iscrpe prethodno zakonom predviđene mere (premeštaj, dokvalifikacija i slično). U ovom slučaju, ceo postupak sprovođenja promena je bio nezakonit, pa se ovakvo ponašanje tuženog ne može smatrati procesnim nedostatkom. Zbog toga se na ovu situaciju, s obzirom da nije postojao osnov za otkaz, mogla primeniti odredba člana 191. stav 6. Zakona o radu po kojoj ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog sa stavom 5. ovog člana. Ali za njenu primenu bilo je neophodno da tuženi takav zahtev postavi ili u odgovoru na tužbu, odnosno sve do zaključenja glavne rasprave, čega u konkretnom slučaju nije bilo, pa se takav zahtev ne može isticati ni u reviziji.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju jer ti troškovi nisu bili ni nužni ni neophodni za odlučivanje o ovom pravnom leku (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić